A onda je odlučila da se to promeni!

Valentina je često bila bolesna. Prvo leđa, a zatim rame. Posle je glava znala boleti i po tri dana, a onda neizdrživi bol u stomaku…

Sve je to počelo još odavno. Kada? Čim se udala. I sada je, hvala Bogu, od tog momenta prošlo trideset godina. Za taj period je rodila i odgojila dva sina, unuke, ali i pazila na muža…

Njen muž smatra da je Valentina hibrid robotskog usisivača, rerne, multipraktika, pegle.. To isto misle i njeni sinovi.

Ne, ne Valentina nije bila domaćica. Čak ni to. Ona je bila obična žena koja ustaje u 6h, kuva, čisti, pere, usisava, piše zadaću prvo sa decom, a kasnije i sa unucima… Ne miruje. Ali deca su brzo odrasla, a onda su ih zamenili unuci.

Posla je bilo uvek oko sviju. Generalno, jedna srećna porodica.

Ali Valentina je bila sve bolesnija i bolesnija. Lekari nisu našli ni jedan razlog njene bolesti. Rekli su joj da je dobro. Fizički. “A zbog psihe idite kod psihoterapeuta“. Kao da je ona luda!

Jedne noći su je probudili jaki bolovi u stomaku. Probadajući. Sama je pozvala hitnu pomoć, jer čak i da je probudila muža, on se ne bi setio to da uradi. Odveli su je u bolnicu, doktor je pregledao, uradio ultrazvuk, krvnu sliku, a onda je rekao: “Ti nisi za mene, idi kod ovog doktora.” Da joj je vizit kartu, ali ona je i bez čitanja znala da je reč o prihoterapeutu.

Ali nakon te neprospavane noći i dana provedenog u hitnoj, kod kuće niko nije primetio da nje nema. Odlučila je da pozove psihoterapeuta i zakaže sastanak.

Čuda se, naravno, nisu dogodila. Ali Valentina je počela polako da se menja.

Pila je neke tablete, uveče je nešto pisala u beležnicu – porodicu nije zanimalo šta ona radi, samo im je bilo čudno zašto nije u kuhinji kao i obično? A Valentina je radila svoje domaće zadatke. One što joj je doktor preporučio.

Tako je Valentina spoznala da i sama ima osećanja.

Kada se cela porodica iskupila oko stola, bio je praznik. Muškarci su počeli da se sećaju voljenog psa, koji je sa njima živeo dvanaest godina i umro od starosti.

Bio je to dobar pas – veličanstven!” Govorili su. Svi su se složili da im je strašno nedostajao.

Valentina je pogledala u muža i videla kako mu suza klizi niz lice. Ovakve emocije na njegovom licu nikad nije videla kada se ona suočavala sa svojim bolestima!

Tada je Valentina shvatila i nije mogla da oćuti:

“Da sam upola voljena kao taj pas o kojem pričate, možda bih bila manje bolesna!”

Muž je naravno ustao iza stola i napustio kuću zalupivši vratima. Rekao je da je ona histerična i da ne zna šta priča. Sinovi su takođe izašli demostrativno. Niko nije ni pomislio da zagrli Valentinu ili da joj kaže da je voli.

***

Valentinu sam srela tri godine nakon te večere. Smršala je, nešto se promenilo u izrazu njenih očiju: nestala je tuga.

Kaže da se razvela od muža. Suprug je okrivio Valentinu da je našla ljubavnika u svom psihoterapeutu.

A Valentina je živela sama i bila je srećna. Unuci su je posećivali i ona ih je čuvala onda kada je njoj odgovaralo. Kuvala je ručak, ali samo ako se njoj jelo.

Jednom kada sam shvatila da zaslužujem život bolji od našeg psa, sve se promenilo,” rekla je Valentina jedom dok smo ispijale kafu…