Evo kako da roditelji prepoznaju psihičke probleme kod dece!

Mentalno i fizičko zdravlje su u neraskidivoj vezi, utiču jedno na drugo, održavanje mentalne higijene podjednako je važno kao i održavanje one telesne

Krajnje je vreme da svi naučimo tu više nego važnu lekciju – OK je i kad nismo OK, problem s kojim se suočavamo, kao ni dijagnoza, nas ne definiše kao osobe, u redu je potražiti pomoć, uključujući i onu stručnu. Uz odgovarajuću podršku, prevencija samoubistva je – kao i prevazilaženje mentalnih poteškoća ili poremećaja – moguća, kaže novinarka An Mari Ćurčić za Kurir.

Ona se, nakon tragedije u kojoj je izgubila ćerku, posvetila borbi za zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja ljudi, pokrenula je inicijativu “Za tebe #važno je”, te na društvenim mrežama, uglavnom mladima koji joj se javljaju, pokušava da pruži pomoć.

S kakvim problemima vam se najčešće javljaju ljudi?

-Problemi variraju, ali bih rekla da suštinski prate ono na šta ukazuje statistika – depresija, anksioznost, napadi panike su oni najčešći. Uz to, ono što je velikom broju ljudi zajedničko, bez obzira na poteškoću s kojom se nose, jeste problem nerazumevanje i osuda sredine. Ne smemo zaboraviti na činjenicu da ni samo prepoznavanje mentalne poteškoće, posebno kada se s njom prvi put suočavamo, nije nimalo prijatno. To je često krajnje zbunjujući proces koji, upravo zbog onog što sam navela, istovremeno prati strah da ćemo, ukoliko se nekome poverimo, pre naići na osudu i kritiku nego na preko potrebnu podršku i razumevanje. To samo dodatno produbljuje osećaj izolovanosti, stida, manje vrednosti…

foto: Kurir/Ana Paunković

Zašto su mentalno zdravlje i mentalna higijena i dalje, kako se čini, tabu tema? Utisak je da je i dalje sramota zatražiti pomoć…

– Mislim da je to, pre svega, posledica predrasuda, negativnih stereotipa i stigme koja često prati osobe koje se nose s mentalnim poteškoćama. Nije ti ništa, ne drami, preteruješ, samo hoćeš da privučeš pažnju… – samo je deo uobičajenog repertoara koji osoba koja prolazi kroz psihološku ili emocionalnu krizu može čuti ne samo u svom širem već i u užem okruženju. Upravo taj strah od nerazumevanja, osude, etiketiranja, minimiziranja, pa i ignorisanja problema s kojima se suočavaju sprečava veliki broj ljudi da potraži pomoć.

An Mari Ćurčićfoto: Kurir/Ana Paunković

Ukratko – kako čuvati mentalno zdravlje?

– Za početak, moramo shvatiti šta je mentalno zdravlje – Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ga definiše kao stanje blagostanja u kojem možemo ostvariti svoj puni potencijal, nositi se sa životnim izazovima i stresovima, biti produktivni i davati svoj doprinos zajednici. Istovremeno, moramo shvatiti da biti mentalno zdrav ne znači samo odsustvo mentalnih poremećaja, da su mentalno i fizičko zdravlje u neraskidivoj vezi, da utiču jedno na drugo, da je održavanje mentalne higijene podjednako važno kao i održavanje one telesne. Postoji čitav niz tehnika za očuvanje i unapređenje mentalnog zdravlja o kojima se u mnogim zemljama uči od malih nogu, čine sastavni deo nastavnih programa, od vrtića, pa nadalje. Te tehnike nam mogu pomoći da lakše prevaziđemo psihološke i emocionalne izazove koji čine sastavni deo ljudskog iskustva, dakle, iskustva svake ljudske jedinke, a koji nekada mogu da ugroze naše mentalno zdravlje. Moramo da izađemo iz te, rekla bih, kulturološke matrice da o onom što osećamo ne razgovaramo, posebno kada je reč o neprijatnim osećanjima, poput tuge, ljutnje, strahaMoramo naučiti da briga o sebi nije sebičluk, kao i da slušajući i zaista čujemo jedni druge, a da pritom ne osuđujemo.

Poslednjih godina, nažalost, raste broj mladih koji izvršavaju samoubistvo, a kao razlog često se navodi pritisak okoline, nemogućnost da se uklopi u društvo, pa čak i ljubavni problemi. Kako efikasno raditi na prevenciji samoubistva?

– Prema procenama SZO, svaki peti adolescent je u riziku da doživi problem s mentalnim zdravljem, pri čemu su depresija i anksioznost oni najčešći. Svetska statistika kaže i da je na globalnom nivou samoubistvo, kao posledica depresije, drugi uzrok smrti u populaciji između 15 i 29 godina. Uz to, stručnjaci ukazuju da se u tom uzrasnom dobu depresija može manifestovati i kroz buntovno, svadljivo, pa i agresivno ponašanje, što obično smatramo kao uobičajenu fazu u odrastanju tinejdžera. Nije li to više nego dovoljan razlog da o tome otvoreno razgovaramo, da proširimo svoja znanja? Nema mesta tabuu kada je mentalno zdravlje u pitanju, bilo da je reč o deci ili odraslima, a kao pojedinci i kao društvo moramo shvatiti da ključ efikasne prevencije u cilju zaštite i unapređenja mentalnog zdravlja pre svega leži u edukaciji na svim nivoima. Ta edukacija se odnosi i na medije koji u tom procesu igraju ogromnu ulogu.

Gde su tu mediji?

– Nažalost, živimo u zemlji u kojoj se o slučajevima samoubistva izveštava na, najblaže rečeno, neprofesionalan i neprimeren način. I tu nije samo reč o kršenju etičkog kodeksa novinara, već i zakona i Ustavom zagarantovana prava građana, Konvencije o pravima deteta i da ne nabrajam dalje. Krajnje je vreme da se toj praksi besprizornog ugrožavanja prava na privatnost, dostojanstvo, otkrivanja identiteta maloletnika, da se rastućem trendu pravljenja svojevrsnih rijalitija od tragedija kao što je suicid, posebno u štampanim medijima i na portalima, konačno stane na put. Novinari, a posebno glavni i odgovorni urednici medija, moraju biti svesni odgovornosti koju imaju kada se o tome izveštava. Ne može se prati savest time što će se ispod senzacionalističkog naslova i teksta prepunog detalja o načinu na koji je neko sebi oduzeo život, spekulacija, fotografija i slično, navesti brojevi SOS linija za prevenciju samoubistva. Šteta je već učinjena – počev od stigmatizacije preminulog od suicida, retraumatizacije njegovih bližnjih ili onih koji su doživeli istu tragediju, do dodatnog stavljanja u rizik osoba koje se i same bore sa suicidnim mislima i osećanjima (tzv. Verterov efekat).

Kako da roditelj prepozna psihičke probleme kod dece?

– Navešću samo neke od stvari na koje ukazuju stručnjaci – ukoliko već neko vreme primećujete promene u ponašanju deteta u smislu da je stalno neraspoloženo, tužno ili pak razdražljivo, ljuto, da više ne uživa u aktivnostima u kojima je doskoro uživalo, da se povlači u sebe, sve su to signali koji ukazuju na mogući problem. U to treba uključiti i one telesne simptome poput promene apetita, smetnji u spavanju, umoru, glavoboljama… Važno je da, ukoliko je moguće, saznamo šta je uzrok tih problema, da osluškujemo i otvoreno razgovaramo sa svojom decom, da im stavimo do znanja da smo spremni da ih saslušamo kada god to budu poželela. I naravno, ukoliko kao roditelj imate bilo kakvu dilemu, ne libite se da potražite savet stručnjaka, on vas iz prve ruke može uputiti na to šta i kako dalje.