Ispovest oftalmologa koji je radio na odeljenju sa obolelima: Ovo je stvarnost korone!

Lekar oftalmolog iz Njujorka Ethan Sobol koji se dobrovoljno prijavio za rad s pacijentima obolelima od korona virusa, opisao je svoja iskustva na odeljenju s najtežim pacijentima.

Po povratku kući iz moje prve noćne smene na ‘odeljenju COVID-19', iznenadila me je tišina 3. avenije. Hladan vazduh prvi put nakon nekoliko sati dodirnuo je moje lice, sada bez maske. Osvežilo me je, bio sam budniji nego satima ranije, usred brige za pacijenta kojem se stanje ubrzano pogoršavalo.

Gospođi L otkazivalo je više organa. Moj tim joj je pomogao da preživi noć, ali  teško je reći hoće li to biti dovoljno da zaista preživi”,  napisao je za HuffPost.

Nakon što je nekoliko nedelja nestrpljivo čitao vesti i pitao se koliko će kriza  panedmije korona virusa napredovati, napokon je bio na ‘prvoj liniji', kao oftalmolog koji radi u odeljenju za bolesnike s COVID-19.

Moje misli su se prekinule kad mi je sredovečni čovek iznenada prišao i preprečio mi put.

‘Hvala vam na svemu što radite', rekao je. Zadrhtao sam, jer u Njujorku su svi oprezni kada vam prilaze nepoznati ljudi.

Vi ste heroj!‘, rekao je čovek pre nego što se vratio u svoj automobil.

Nastavio sam šetnju do kuće, gotovo šapatom odgovorio: ‘Nema na čemu' – priča lekar.

Episkop Sergije: Evo zašto nas je stigla nevolja zvana korona virus! Ako sad ništa ne naučimo, uzalud smo stradali!

Kako kaže, narednu noć bili su manje uspešni. Uprkos svim naporima, činilo se da gospođa L umire.

Bilo je i drugih s teškim simptomima. Oslanjajući se na pamćenje iz perioda volontiranja od pre dve godine, našao se u situaciji da mora da ubaci  sondu pacijentu, pročita nalaz o stanju gasova iz arterijske krvi, konsultuje se s kardiologom, da lekove, te izda bezbroj naloga sestrama i drugom medicinskom osoblju.

Usred tog haosa, jedva je bilo vremena za razmatranje implikacija kliničkog stanja gospođe L. Kad je napokon postalo jasno da ne možemo ništa da učinimo. Najteže je bilo pozvati njenu ćerku usred noći i saopštiti joj vesti – piše lekar.

Kaže kako je prvu godinu stažiranja proveo u bolnici na odeljenju sa onkološkim pacijentima, pa je morao da nauči rečnik koji lekari koriste kad je pacijent na samrti, ali ova iznenadna situacija učinila je to posebno izazovnim.

Ćerka gospođe L nije mogla ranije da poseti majku u bolnici, s obzirom na ograničenja poseta. Gospođa L je umrla.

Nakon što smo ustanovili smrt, izašavši  iz njene sobe, video sam medicinsku sestru koja je brinula o njoj.

U očima su joj se skupljale suze. Utešio sam je na način koji je trebalo i ja da čujem:

‘Učinili smo sve što smo mogli. Ona više ne pati'. Kako bih se pripremio za ono što sledi, krenuo sam se ka svojoj radnoj sobi, uzeo puding iz kesice, na kojem je pisalo ‘Hvala herojima iz zdravstvene zaštite'.

Jedva sam mogao da ga okusim. Ja sam se za ovo dobrovoljno javio. Znajući rizik, osetio sam ličnu obavezu da pomognem kolegama na prvoj liniji. Moja strast prema medicini nikad se nije odnosila samo na oftalmologiju, a priliku da pomažem i izvan svoje specijalnosti doživljavam kao privilegiju. Ali, koji je najbolji način da pomognem? – pita se lekar, s obzirom na činjenicu da je ipak oftalmolog.

Ako sad budemo radili ove dve stvari, korona virus može opet da se razbukta!

Kako su noći prolazile, sve sam više saznavao o bolesti nazvanoj ‘COVID-19.' Bilo je neočekivanih ishoda i zagonetnih rezultata. Pacijenti mogu izgledati dobro, a onda brzo propasti. Nastaju ugrušci krvi. Eskalirajući upalni markeri najavili su početak zastoja organa, a u mnogim slučajevima i smrt. Davali smo hidroksiklorokvin s azitromicinom, ali onda smo zaustavili azitromicin na osnovu novih dokaza. Pacijenti su bili deo nečega što je izgledalo kao tajanstveno ispitivanje inhibitora virusne replikacije i imunoterapije. Da li je nešto od toga bilo efikasno? Teško da mogu reći”, piše dr. Sobol.

Ispovesti lekara koji se bore protiv korona virusa: Ovo je veoma važno!

Pojačano disanje, pregledi koji su pokazivali pad zasićenja kiseonika – 93 posto je dobro, 90 posto donekle, ali nekom s nižim rezultatom treba pomoć, dodaje.

I ja sam često ostajao bez daha kada bih se spustio stepenicama s N95 maskom i vizirom na licu, i kada sam morao da vičem zbog glasne buke uređaja za dotok kiseonka da bi me  pacijenti čuli. Zato što me od aparata koji pričišćavaju disajne puteve verovatno ne čuju. Komunikaciju je otežavalo i to što sam odeven u zaštitno odelo i imam masku. Moje reči nisu imale lice: Bio sam samo par očiju. I dok su pacijenti pokušavali da odgovaraju, kiseonik se kretao u drugom smeru prema zaraženim plućima, pa su se usta samo otvarala, bez zvuka.

Bilo je  teško čak i razgovarati s mojim pacijentima. Jesam li uopšte uspevao u tome?

Želim da znate da se svi molimo za vas i cenimo vas – rekla je jedna gospođa dok mi je prilazila, dok sam veče pre druge smene pijuckao kafu na klupi u Central Parka.

Vi i ostali lekeari, svi ste heroji' – dodala je.

Ovog puta osećao sam se manje sramežljivo. Zahvalio sam joj i osetio kako mi ponos raste u grudima. Kada sam ušao u bolnicu te večeri, čuo sam da nam aplaudiraju i navijaju za nas na prozorima i ulicama u 19 sati.

Sedeće nedelje otkrio sam da je gospodin F, vratar iz zgrade u kojoj lekari žive, umro od korona virusa. Osećaj ponosa odjednom je prerastao u krivicu. Jesmo li mi za to krivi? Hodajući iz bolnice prema stanu, mi smo ga mogli i zaraziti. Možda bi još uvek bio živ da nije nas, pomislio sam.

Dočekivao je u kasnim satima, tokom noći i noći u kojima sam se kasno vraćao kući. Isporučio bi nam pakete, davao projerene brojeve za naručivanje hrane, javljao nam da nam stižu prijatelji nakon što bi ih pustio u lift… Nema ga više. To je stvarnost virusa on ubija one koji su ranjiviji, one pored kojih često samo prolazimo.

Za mene je rad sa pacijentima obolelima od virusa bila privilegija. To je bio moj izbor. Ali, često mislim na one koji nemaju taj izbor, čiji se život pretvorio u svakodnevnu izloženost riziku i strahu od infekcije. Heroj koji je radio kao vratar u mojoj zgradi bio je jedan od njih, a mnogo je takvih i među mojim pacijentima. Što sam više radio u bolnici, to me je više dirao posao koji rade drugi, oni koji nisu mogli predahnuti dok se pandemija ne završi.

Svi možemo pomoći i svi moramo odigrati svoju ulogu dok se ova kriza razvija. Mogu samo  da se nadam da će se timski rad i saradnja koja je postala normalna u ovoj situaciji nastaviti, te da ćemo posvetiti više pažnje ljudima koje inače ‘ne vidimo' ili ih uzimamo zdravo za gotovo.

– Nadam se da ću sledeći put kad me neko u prolazu nazove herojem biti dovoljno brz da odgovorim: ‘Ja nisam heroj, ali dozvolite mi da vam ispričam priču o nekim ljudima koji to jesu‘ – zaključio je dr. Ethan Sobol.

Kineski naučnici: Malo je verovatno da će korona virus ikad nestati, evo zašto!