Kada bih se ponovo rodio, opet bih pevao iako me to ubilo!

Šaban Bajramović, rođen u Nišu, pohađao je samo 4 razreda tadašnje osnovne škole. Kao skoro svi pripadnici njegovog naroda, muzičko obrazovanje je sticao na ulici. Osim što je učio da svira na ulici je i zarađivao za život proseći. Znao je svirati neke instrumente, a najbolje je znao da svira kontrabas.

Mnogo sam igrao fudbal, mnogo sam skakao i odjednom su mi stale noge” – prepričao je svojevremeno u intervjuu trenutak kad je dečja paraliza prekinula njegovo školovanje. Proveo je nekoliko meseci u bolničkom krevetu, a onda ponovo prohodao i vratio se u klupu.

U dugačkoj je karijeri imao je 700 pesama i objavio 20 albuma, a njegova pesma “Đelem đelem” proglašena je himnom svih Roma sveta.

Šaban je imao teško detinjstvo. Otac je bio čistač cipela, majka je radila u fabrici duvana, a jedva su izdržavali veliku porodicu od sedmoro dece. Svi su morali da rano počnu da rade.

Tako je i bilo sve do odlaska u vojsku, koja je tad trajala tri godine. Šaban je zbog ljubavi pobegao nakon samo mesec dana.

“Bio sam mlad, trčao sam za ženom. Hteo sam samo da je vidim pa da se vratim. Uhvatili me, oterali na sud. Nisam imao advokata, otkud to sirotinji? Odredili mi po dužnosti nekog kapetana za advokata, a on ni reč nije rekao u moju korist. Tužitelj me napao, rekao da sam nemoralan, da takvi ljudi ne trebaju da žive, da sam izdao zemlju. Puklo mi nešto u glavi, skočio sam i povikao: “Nemoj da laješ, bre! Ne možete vi mene da osudite koliko ja mogu izdržati,”” rekao je svojevremeno u jednom intervjuu.

Osudili su ga na tri godine Golog otoka. To je za njegovu karijeru bilo presudno.

“Napravio sam grešku koju sam platio više nego što je trebalo, ali s druge strane, možda je tako Bog odredio. Na Golom otoku sam “završio fakultet”. Pročitao sam nebrojeno mnogo knjiga, naučio da sviram i pišem muziku. Tamo sam propevao,” rekao je.

Nakon povratka mu je bilo jasno čime će se baviti. Počeo je pevati po kafanama. Nakon povratka oženio se tada 14-godišnjom Milicom, koja je s njim ostala do kraja života. Imali su četiri kćerke koje žive u Nemačkoj i Danskoj.

Njegove pesme su počele da se šire, ali u Beogradu nije imao gde da snimi ploču pa je to učinio u Sloveniji. Sve se promenilo kad je novinar Bogdan Tirnanić napisao da Šaban “peva bluz”.

“Pevao sam uvek samo istinu: kako se razvode naši Cigani, kako boluju, umiru od raznih boljki, kako je nekog ostavila žena ili kako se kockao pa je propao. Nisam morao ništa izmišljati, samo sam pisao o onome što sam svakodnevno viđao. Prođem ulicom, gledam oko sebe i napišem muziku. Sve je bilo tako jednostavno rečeno da su to svi voleli. Pre nego što bi objavio pesmu, u kući bih uzeo gitaru i pevao šta sam video. Onda pričekam, a kad čujem da dete peva pesmu koju sam malopre svirao, znam da imam hit,” izjavio je Bajramović.

Počeo je nastupati po celoj bivšoj Jugoslaviji, voleo ga je i Tito, a onda su počeli pristizati pozivi iz celog sveta.

“Amerika je raj na zemlji. Jede se, pije se, niko ne mora raditi, svi žive od socijalne pomoći. Amerikanci uopšte ne rade, nego Kinezi, Gvinejci, Portugalci… Očistili su Indijance, ali su zato doveli druge ljude. Poslednji put bio sam tamo sa ženom i kad je trebalo ići kažem joj da napuštamo raj i idemo u pakao. A ona meni: “Hajdemo u naš pakao, tamo su nam deca.” Jako mi se sviđa tamo, ali nikad nisam ni pomislio da se ne vratim,” izjavio je.

Kako je počeo zarađivati velik novac, tako ga je počeo i trošiti. Romsku muziku je popularizovao u celom svetu, ali u rodnom Nišu su ga najmanje cenili. Nikad nije zaštitio svoja autorska prava pa je na kraju starost dočekao siromašan, a nakon dva moždana udara i operacije srca više nije mogao nastupati.

“Svima sam dopustio da se mojim pesmama probijaju u životu, a ja nemam ništa od toga. Žao mi je samo što su moju muziku pevali neki koji nisu trebali pa su je pokvarili. Boban Zdravković je, na primer, uzeo pet mojih hitova, a nikad nije ni spomenuo moje ime. I Luis je uzimao moje pesme, Keba, Bregović i Gypsy Kings, koji su mi ljubili ruke kad smo nastupili zajedno. Emir Kusturica me trebao poštovati. Ja sam ga voleo i poštovao još iz Sarajeva, a on se grubo poneo prema meni. Zamolio me da pevam u filmu “Crna mačka beli mačor”, a onda me samo ponizio: stavio mi hiljadu maraka u džep i ni zdravo mi više nije rekao. Ali, uvek sam bio miran i fin. Neću da moja deca misle o tome da sam se zakačio s nekim,” rekao je kralj u jednom razgovoru.

Nekoliko meseci pre smrti, kad više nije mogao nastupati, tražio je pomoć države jer nije imao za lekove. On i Milica jedva su preživljavali, pogotovo nakon što su ih dva puta opljačkali pa su ostali bez ušteđevine. Vlada mu je pomogla jednokratnom uplatom novca i obećali su mu pomoći u uspostavljanju penzije, ali Šaban je preminuo iste godine nakon srčanog udara.

“Star sam, bolestan i siromašan i to ne mogu da promenim. A kad bih se ponovo rodio, ništa ne bih menjao, opet bih pevao. Četvoro dece i dvanaestoro unučadi sam izdržavao, pa sam morao sve da trpim. To pevanje po svadbama me je i ubilo,” rekao je Bajramović nekoliko dana pre nego što je preminuo.

Preminuo je 2007., u 73. godini života u niškom kliničkom centru od posledica infarkta. Sahranjen je na niškom Novom groblju.

Njegovi ljubitelji ga opisuju kao izvanrednog pevača vrhunskog kvaliteta, “pevača iz srca i duše”.