KAKO SRBI VOLE? Čega se stidimo, a šta pružamo u izobilju

Šta je to što danas najčešće zameramo partnerima, kako vidimo ljubav, da li je romantizujemo ili smo “praktični”, samo se neke od tema kojima se bavila tribina pod nazivom “Samo nam je ljubav potrebna”.

Izvor: Guliver/Getty images plus/iStock/proud_natalia

Da li isuviše romantizujemo ljubav, koliko su se partnerski odnosi promenili u odnosu da vreme naših roditelja i baka i deka i na koji način Srbi vole, neke su od tema kojima se bavila prva ovogodišnja tribina “Na kafi sa psihologom” koja je simbolično odžana 14. februara, na Dan zaljubljenih, na Dorćol platzu.

Tribina u kojoj su učestvovali dr Sanda Stanković, psiholog na Filozofskom fakultetu u Beogradu i naučna saradnica Instituta za psihologiju, Ivan Medenica, profesor i teatrolog i umetnički direktor Bitefa i Ana Marija Rosi, rediteljka nagrađivanog filma “Ajvar”, nosila je simboličan naziv “Samo nam je ljubav potrebna”. Da li je to zaista tačno, gosti su uz domaćina Dragana Ilića, psihologa i novinara nedeljnika “Vreme”, pokušali da daju odgovor.

O tome zašto uopšte imamo potrebu da slavimo Dan zaljubljenih i ko ga u Srbiji slavi, govorila je dr Stanković.

“Kada se spomene Dan zaljubljenih, moja prva prva asocijacija jeste da je to dan kada mi treba da pokažemo i dokažemo sebi i drugima da se volimo, da smo srećni u paru. Šta je u stvari motiv, zašto nam je važno da baš na taj dan pokažemo i dokažemo da smo voljeni? Često se dešava da onda kada smo nesrećni u vezi ili nesigurni u ljubav partnera i pažnju koju dobijamo, onda za nas taj dan dobija neku posebu važnost i pretvara se u svojevrsni test ljubavi i pažnje. To je dan kada nam je važno da uverimo sebe i druge da smo voljeni, i to možda najviše kada i nismo”, kaže i napominje da se na taj dan obično od muškaraca traži da se “dokažu”, da iznenade, da pokažu osećanja, mnogo više nego od žena.

Ana Marija Rosi je mišljenja da su se ljudi nekada “drugačije” voleli i drugačije iskazivali emocije.

“U vreme mog odrastanja, Dan zaljubljenih se nije slavio. Što ne znači da se u tim godinama nismo zaljubljivali, samo nije postojao pritisak da partner mora tog dana da se ‘iskaže', bilo kroz romantične gestove, poklone, pažnju… To nam je vreme donelo, kao i otuđenje odnosa. Način na koji se danas voli se razlikuje u odnosu na neka pređašnja vremena. Ne kažem da se ljudi vole manje danas, ali načini pokazivanja i življenja te ljubavi su drugačiji.”

A kako to danas iskazujemo ljubav, kako je vidimo? Da li smo pod uticajem holivudskih filmova i maštamo o romansi? Verujemo da ćemo večno biti srećni samo ako nađemu tu jednu PRAVU osobu?

“Mi mislimo da znamo šta je ljubav. Kad se kaže ljubav, govori se o univerzalnom osećanju koji su svi ljudi u istom obliku ‘od kako je sveta i vijeka' iskusili. Ali, to nije tačno, to je jedna romantičarska idealizacija. U mnogim civilizacijama ljubav i brak, ili ljubav i partnerski odnosi, nemaju nikakve veze. Ljubav je za ljubav, a brak je za pare, ili moć ili proširenje teritorija, gledano kroz istorijski kontekst”, tvrdi Medenica.
ljubav, mozakIzvor: Guliver/Getty images plus/iStock/Andrii Zastrozhnov
Tri predstave

“Predstava o romatičnoj ljubavi je i danas izuzetno jaka. Kada ljudi razlišljaju o partnerstvu, svi pođu od te neke idealizovane, romantične ljubavi koja je zanesenost i strast koja traje večno i izaziva samo sreću, inspiriše, ničim ne frustritra, ne dovodi do nezadovoljstva i samo od sebe gori kao neki večni plamen. Ta ideja je najdominantnija kada ljudi zamišljaju kako njihov odnos treba da izgleda sa nekim.”

Partnerski odnosi po modelu naših roditelja, deka i baka, ne samo da postoje, već su i vrlo prisutni i kod mlađih generacija.

“S druge strane imamo te ideje koje smo nasledili, učeći i upijajući od naših roditelja, a oni, pak, od svojih itd, a čija poruka glasi: “ćuti i trpi”. Kako god da je, treba da se istrpi, ne treba talasati, taj brak treba da opstane do samog kraja. A ta poruka je u potpunom neskladu sa ovim romantičnim idealom, kao i porukama i idejom koje kažu da živimo u vreme slobode izbora da biramo životni put kakav god hoćemo, biramo partnera kojeg hoćemo, biramo da izađemo iz odnosa kada nam ne odgovara…”, kaže dr Sanda.

Poslednja, najrealnija predstava ljubavi je ona za koju kažemo da ima najviše šanse da opstane.

“Postoji i realna predstava o tome kako ljubav i kako partnerski odnos treba da izgledaju, ako želimo da on bude dugotrajan i ako želimo da ima maksimalno pozitivan efekat. Ta slika sadrži i zanos, inspiraciju, podršku, snagu i partnerstvo u svakom smislu, prijateljstvo, ali sadrži frustracije, nezadovoljstva, konstatne nove izazove. Ono što je ključno jeste što ta veza ne može sama od sebe da se održava, taj ‘plamen ljubavi' ne može da gori sam od sebe, nego je neophodno da u nju ulažemo svakodnevno tokom godina da bi ona bila najbolja što je moguće i za nas i partnera. Romantične predstave o ljubavi ne govore ništa o tome, već se zasnivaju na ideji da ako nađeš pravu osobu – sve će biti fantastično i teći će glatko. Mnogi ljudi samo dotle i stignu u svojim razmišljanjima. ‘Samo da nađem nekog ko je super i sve će biti odlično'. A, u stvari, tek tada počinje rad na vezi, ulaganje u vezu.”
ljubavIzvor: Guliver/Getty images/iStock/anyaberkut
Društvo je možda degradirano, ali ne i ljubav

Kakvi su partnerski odnosi u Srbiji danas? Šta jedni drugima zameramo, a šta ističemo kao vrline?

“Istraživanja pokazuju da parovi u Srbiji poprilično visoko ocenjuju podršku koju dobijaju od partnera u vezi, ističu da su jedno drugom dobri prijatelji, i to je prilična razlika u odnosu na ranije generacije. Generacije naših roditelja i baka i deka, bile su emotivno zatvorenije, nije bilo emotivne razmene, nije bilo toliko otvaranja, pokazivanja neke slabosti, ranjivosti, a to je pozitivna promena koja se primećuje danas. S obzirom na to kakvi su inače odnosi i atmosfera u društvu, mi obično mislimo da su i partnerski odnosi degradirani, ali istraživanja to ne pokazuju. Možda partnerski odnosi predstavljaju neku vrstu oaze u vremenu u koje živimo. Ono što je zanimljivo jeste da partneri danas vrlo retko daju komplimente jedni drugima. Pitanje zašto je to tako, jer je to možda najjednostavniji vid pružanja pažnje i ljubavi”, kaže psihološkinja.
Raskorak u iskazivanju emocija

Kad pričamo o emotivnom ulaganju, veoma je važno da ono bude u skladu sa onim što onaj drugi očekuje, pokazuju istraživanja.

“Mi nekada radimo ono što mislimo da je pokazivanje ljubavi, a naš partner ili partnerka čeznu za nečim sasvim drugačijim. Na primer, na psihoterapijama često čujem da bi žena želela više pažnje, nežnosti, više dodira. A s druge strane dobijam odgovor da muškarac puno radi kako bi obezbedio njihovu zajednicu, što je takođe dokaz njegove posvećenosti. Tu postoji nesklad u tome kako jedno drugom pokazuju ljubav”, kaže dr Stanković

S vremena na vreme, u Srbiji koja važi za patrijahalnu sredinu, dešava se i dasu muškarci ti koji se žale na nedostatk pažnje i nežnosti od strane partnerke.
ljubavIzvor: Guliver/Getty images plus/iStock/Lacheev

“Dešava se i obrnuto, muškarac koji pokazuje neke romantične gestove, a žena bi volela da on preuzme pola kućnih poslova. To bi za nju bio dokaz da on uvažava njen potrebe, da pokazuje da mu je važna. To su neki primeri da načini na koje pokazujemo ljubav nisu odgovarajući. Još jedno sam primetila, a to je i da žene i muškarci osećaju stid da kažu šta im je potrebno, da žele više dodira, zagrljaja, da im partner češće izjavljuje ljubav… To je jedno ranjivo mesto i nismo navikli na njega, ali samo onda kada to kažemo, možemo da stvarno dobijemo ono što nam je potrebno da gradimo tu intimnost”, smatra dr Sanda.