Ne brinite, klinci, doći će tetka. Samo, ipak neće danas

Treći april je dan kada je trebalo da odletim u daleku zemlju, da bih sa sestrinom decom mesila kolače, a sa njom pila “pokvarenu” kafu. Evo šta bismo još radili, da nismo svi morali da ostanemo kod kuće.

Izvor: Guliver/Getty images plus/iStock/monkeybusinessimages

Treći dan aprila bio je dan koji sam obeležila u svim kalendarima koje imam, kao dan kada ću otputovati kod sestre i njene porodice. U zemlju koja, nekako, uvek miriše na cimet, čiji jezik “lomi” naš jezik, gde me čekaju njeni klinci da me zovu “tetka” ili, i dalje omiljeno, “tekta”. Uzbuđenje koje sam osećala mesecima najbolje će razumeti oni kojima, kao i meni, najdraži žive daleko.

Avionske karte sam kupila 31. januara, a odabrana aviokompanija me je 19. marta, tri dana nakon što je kod nas uvedeno vanredno stanje, sa žaljenjem obavestila da je moj let otkazan usled nepredviđenih okolnosti, i da zbog toga kod njih imam vaučer za narednih godinu dana, bez ikakvog umanjivanja ili dodavanja troškova. Koliko sam im para dala, toliko mi “ostaje” da potrošim kod njih. Čujem da sam po ovom pitanju imala sreće.

Nadala sam se da ćemo mamu i tatu izbaciti malo napolje, da izađu na večeru, odu u neki drugi grad, vide se sa prijateljima. I onda ceo dan sa decom! Ali nema viđanja, nema izlazaka, naročito ako neko kašlje. U njihovoj zemlji ne rade testiranje ako “samo” kašlješ ili “samo” imaš temperaturu, ne kažu ni da dođeš do lekara da vide šta ti je, savetuju da svakako ostaneš kod kuće i nadaš se da će proći samo od sebe.

Svi se plaše, manje ili više. Ali svakog dana pričamo o tome čega se plašimo. Oko čega brinemo. Pa neću da vam kukam zbog čega mi je žao, ili zbog čega brinem. Hoću da vam ispričam čemu sam se radovala.

A radovala sam se glupostima. Čak i avionu, pošto obožavam trenutak kada se odlepi od piste i krene, kada znaš da stvarno, definitivno ideš negde i da ćeš pre svoje destinacije proći kroz oblake. Diskretnom blamu koji osećam kad ipak slikam te oblake, bar jednom. Činjenici da gde god da tamo odeš, blago miriše na cimet i slatkiše. Voćnom jogurtu od pomorandže koji je kao puding, a koji se ne dopada nikome od njih, samo meni. Ostavljanju službenog telefona bez Interneta i beskrajnim šetnjama pored vode i kućica kao iz bajke. Beskrajno šarenim ljudima koje tamo vidim na ulici, koji često, ako je barem “kalendarski” topliji deo godine, prozuje na biciklima noseći japanke i vuneni šal, jer tamo šiba vetar, sve dok imaš šal, OK si, koga briga da li ti se noge smrzavaju. Supermarketima u kraju, ima ih dva, jedan pored drugog, mi uvek idemo u “onaj dalji”. A ponekad izdajnički uđem u onaj bliži, čisto da kupim njihov kroasan i proverim da li je bolji ili gori od onog iz “daljeg” (spoiler alert – do sada nisam primetila da se po bilo čemu razlikuju).

Svraćanju u radnju s igračkama apsolutno svaki put kada decu povedemo do prodavnice po mleko, “samo da nešto pogledaju”, pa se dogovaramo šta će biti poklon za rođendan, jer tetka je stroga veštica, odbija da kupi nešto svaki put kada se uđe, lepo ponašanje u supermarketu ne nagrađuje već očekuje. Znaju oni to, čak im ni ne smeta, uđemo “samo da pogledaju”, ne ostanemo unutra ispod 15-20 minuta. Slušanju naučnih izlaganja o tome zašto je ovaj “slajm” neuporedivo bolji od onog tamo. Šta se desilo prošli put kada su kupili “slajm”. Ogromnom “drvetu” sa nekim buljavim, pufnastim igračkicama kojima sam zaboravila ime, ali svaka ima ime i na svakoj piše kad joj je rođendan, pa onda zajedno tražimo ima li neka sa našim datumima rođenja. Toplim ručicama u mojoj, uvek su im tople ruke, a tetka insistira da “daju ruku” čak i po pešačkoj zoni.

Kućnim poslovima, da, čak i tome. Bilo čemu uz šta ću se osećati kao da pomažem, jer ne živimo zajedno. Usisam časkom pre šetnje. Posklanjam igračke. Pustim mašinu veša dok su svi na poslu i u školi, pa ređam čarapice po sušilici. Vrlo često neka nedostaje.

Kolačima! Da ih mesimo sa klincima. Da spremim čitavu rolnu ubrusa, da brišem sve što prospu. Da se opet požalim “trebalo je da izvadimo puter ranije, piše da mora da bude na sobnoj temperaturi”, pa da se oni, kao prošli put, ponude da ga časkom zagreju. “Nama su uvek tople ruke, znaš tetka”. Pa su sedeli strpljivo za stolom i držali upakovani puter u rukama. Da gledam i ne verujem šta vidim kada su kolači gotovi, a njih dvoje uzmu toping, šećerne kuglice, sve te ukrase na kojima piše da su jestivi, ali ih ne jedete ako ste stariji od 12-13 godina, pa naprave cirkus od njih.

Kafi sa sestrom. Pa još jednoj. Pa sutradan još jednoj. I tako 13 dana uzastopno! Tokom kojih možemo da pričamo, što se kaže, “u realnom vremenu”, a ne da ja uzalud pokušavam na telefonu da namestim video pozive (neće, pa neće), ili da obe čekamo po par dana da ona druga odgovori na mejl. Nema tu nikad ljutnje, ali nema ni razgovora “u realnom vremenu”. Uvek me to podseti na posao kojim se bavim. Ako možeš, uvek nađi sagovornika sa kojim možeš da razgovaraš “face to face”. U mejlu nemaš mesta da postaviš neko dodatno pitanje, da odreaguješ u sekundi, da ti nešto sine i odvedeš razgovor u potpuno šesnaestom, drugačijem, neplaniranom i daleko zabavnijem pravcu. Uz kafu, imaš. A na godišnjem odmoru, imaš i vremena koliko hoćeš. Tamo se razgovor obavlja uz njihovu kafu, koju naručiš tako što kažeš da hoćeš “pokvarenu” kafu. U suštini je kafa sa mnooogo toplog mleka, toliko da je ljubitelji kafe smatraju “pokvarenom” od tog silnog mleka.

Onim trenucima kada se bliži povratak kući, pa mi je i žao, ali se malo i radujem. Tada vadim pripremljeni spisak, šta mojima, šta drugaricama, čije dete puni koliko godina do kraja godine, i krećem u kupovinu poklona.

Trenutku na aerodromu, dok čekamo let, pa sabiramo šta smo stigli da vidimo i uradimo, pa moja sestra uvek, bez izuzetka, kaže “nešto moramo da ostavimo i za sledeći put”. Tako se još više raduješ sledećem putu.

Avio je trebalo da mi poleti tačno sad, u 15.30. On neće poleteti, ali ja hoću, da u donjem delu pidžame i kućnom duksu napravim kafu (običnu, ne “pokvarenu”) i sednem za kompjuter jer mi počinje smena od kuće. Obavila sam nabavku, i sebi i njihovim baki i deki, strpljivo sam čekala u redu ispred radnje, dva metra udaljena od ljudi oko sebe. I tamo se stoji u redu ispred ta dva supermarketa, koji su jedan do drugog. I tamo je bila frka za brašno, pa dodatna frka kada su deca za domaći, preko Interneta, dobila zadatak da umese neki keks od 500 grama brašna, da vežbaju mere. Tamo ima 14 puta više zaraženih nego kod nas, i umrlo je više od hiljadu ljudi.

Ne brinite, klinci, doći će tetka. Samo, neće moći danas.

Do tada, odoh da radim, i dalje štedim parice za put. Sestri sam dužna poklon za rođendan, kada je bila u decembru, nismo od silne priče ni stigle da odemo da izabere nešto.

I znate čemu se još malo radujem? Činjenici da, ako ovo sve prođe kada kažu da će proći, biće još lepše vreme tamo, nego što bi bilo da smo otišli danas. Moći ćemo više vremena da provedemo napolju, svi zajedno.

Sedenja kod kuće nam je svima preko glave.