Nesvakidašnja životna priča pevačice koja je dokazala da NIKAD NIJE KASNO

Popularna finalistkinja druge sezone emisije “Nikad nije kasno”, otmena beogradska dama i današnji predstavnik starogradske muzike, Zorica Akerman donosi nam svoju vrlo upečatljivu životnu priču.


foto: Ivana Đorđević/privatna arhiva

Zorica Akerman (54) muzikom se bavi od svojih mladalačkih dana, tačnije od 24. godine. Zvezda vodilja je uputila na čuvenu “vrsnu pevačicu moćnog alta”, Dubravku Nešović, kod koje je odlučila da usavrši svoj glas, što se kasnije ispostavilo kao delotvorno, jer pobeđuje na takmičenju pevača amatera “Prvi glas Srbije” u Sopotu, a potom dobija poziv da gostuje na njihovoj manifestaciji na kojoj peva zajedno sa Snežanom Đurišić i Radišom Uroševićem. Godine 1991. Studio B organizuje takmičenje gde osvaja prvo mesto.

Dubravka Nešović joj je donela u životu dve stvari – samopouzdanje i ljubav, pa zbog toga u znak zahvalnosti brižljivo čuva uspomenu na nju:

– Ta godina je nekako bila prelomna u mom životu, sasvim slučajno sam u Skadarliji videla taj oglas i sa samo jednom pesmom došla na audiciju. Pesma “Bolujem ja” je bila moja ulaznica za neki novi život. Rekla mi je da dolazim u njen dom, umesto u kuću Đure Jakšića gde su se održavali časovi. Tamo me je i spremala za takmičenje. Tu, baš u tom stanu se rodilo moje samopouzdanje, nekako je ta njena sigurnost velikim koracima ulazila u moj krvotok. Ona je bila jedna čelična lady naše scene. Učila me je tehnici pevanja, disanja, a repertoarom me je godinama učio moj suprug. Saradnja sa njom je zaista ostala u najlepšoj uspomeni. Bila je ponosna na oboje, jer nas je ona i upoznala i bila srećna jer je na neki način “kumovala” velikoj ljubavi – ispričala je Zorica.

Pamti i danas njene značajne savete, a posebno joj se jedan urezao u dušu:

– Kroz rad učila me je svim finesama ispravne interpretacije, ukazivala kako ne treba, da je duša najvažnija pored tehnike. “Kada staneš na scenu”, govorila bi, “moraš pronaći neke oči kojima ćeš pevati”. Nikada to nisam zaboravila, to uvek radim…


foto: Ivana Đorđević/privatna arhiva


Na učešće u emisiji “Nikad nije kasno” prijavila ju je ćerka Klara, jer muzika i pesma su prateći deo porodice Akerman godinama unazad. Njena ćerka govori kako glas njene majke može bar na trenutak da ukrasi tu grandioznu scenu. Za ovu gospođu je ovaj serijal bio dosanjani san, u kome još uvek, kako navodi, uživa.

– Takmičenje u NNK se dogodilo baš u pravo vreme. Baš kao i sve u životu, onda kada treba. Iako sam se muzikom počela baviti relativno kasno, pokušavala sam se ostvariti na profesionalan način kroz kontakte sa muzičkom redakcijom PGP, ali nikada nisam naišla na otvorena vrata. Zato se moje bavljenje muzikom počelo i završilo nastupima po renomiranim beogradskim restoranima. Naravno u duetu sa suprugom, pa je to nadomestilo taj profesionalni segment ili nastupe na malim ekranima. NNK je to podiglo na nivo koji nisam mogla ni sanjati. Daleko od toga da sam postala medijska zvezda. To nisam ni očekivala niti mislim da se to može postati sa 50 godina, ali dobiti ovakve snimke, sa ovakvim orkestrom kao što je to orkestar Aleksandra Sofronijevića, stati na ovakvu scenu kao sto je scena Granda, to se zaista dešava samo odabranima. Ja jos uživam u tom snu.

Anđeoskim glasom i odabirom pomalo zaboravljenog muzičkog žanra je osvojila brojne ljubitelje ovog muzičkog šoua, zbog čega je prošle godine odlučila da napravi svoj prvi solistički koncert u Opštini Vračar:

– Ja sam se definitivno ovim muzičkim pravcem izdvojila od ostalih učesnika ove predivne emisije. Starogradska muzika je nažalost deficitarna u muzičkoj ponudi svih tv i radio stanica i njeni ljubitelji su je željni. Imam puno pratilaca na drustvenim mrežma i to su uglavnom ljudi kasne životne dobi što je i logično, jer je i ova muzika vezana za neka davna vremena. Ponosna sam na svaku pesmu koja je otpevana i u serijalu NNK, ali i na one koje sam prezentovala na svom prvom solističkom koncertu u Opštini Vračar u Beogradu.


foto: Ivana Đorđević/privatna arhiva

Veruje da u životu ne postoji stvar za koju je nekada kasno da uradi ili ostvari, jer su želja i zamisao pokretači jači od svega:

– Smatram da ne postoji prepreka da se neka želja ili zamisao ostvari. Bolje i da uradimo pa da ne uspemo, nego da ceo život žalimo zašto nismo probali – istakla je Zorica.

Talenat je nasledila od majke Julijane. Jednom prilikom Akerman je izjavila kako je njena majka svoj glas ostavila njoj u amanet da ga čuva i deli sa drugima. Uspomena na nju je njen neiscrpni pokretač u ovom poslu:

– Majka Julijana i jeste taj glas koji peva u mojoj duši i znam da negde na belom oblačku maše i govori “bravo”. Ceo život sam je slušala dok kuva, sprema kuću kako peva, ali velika trema je kočila i retko kad je zapevala kada je bilo više ljudi oko nas. Zato je bila ponosna š ja nikada nisam imala problem te vrste. Ali, smatram da to ne treba da predstavlja problem kada si siguran u nesto što znaš! – tvrdi ona.

Muzika je Zorici donela i ono najvažnije – porodicu. Životnog saputnika je upoznala na tom putu i zbog toga se u jednom trenutku više fokusirala na porodicu i poslu od koga se, kako kaže, moglo sigurnije živeti.

– Pomenula sam da sam supruga Borisa i upoznala na časovima pevanja upravo kod Dubravke. S obzirom na to da se nismo profesionalno bavili muzikom, majčinstvo nisam doživela kao povlačenje sa te iste muzičke scene. Od muzike nismo ni žiiveli da bi mi muzika toliko nedostajala. Okrenuli smo se poslu od koga se moglo sigurnije živeti i nikada nisam zažalila zbog toga. Naprotiv. Muzici smo se vraćali kada god smo želeli – priznala je.

Najbolja životna odluka je što je ostala uz svoju porodicu. Svoje dve kćerke – Saru i Klaru naučila je da im bude uvek nebo granica.

– Ja sam počela da radim odmah posle srednje škole i radila sam do svoje 38. Tada sam ostala kod kuće sticajem nekih loših okolnosti. Ali, iz ove perspektive to je bila jedna od najboljih žvotnih odluka jer sam bila uz svoje ćerke i brinula se o njima, suprugu i domaćinstvu. Mislim da je to najvažnija uloga svake žene. Možda se neke dame ne bi složile sa mnom, ali ja time nisam zapostavila sebe. Svoje ćerke sam ucila da marljivo uče, jer znanje je neprocenjivo i samo nebo je granica za napredak.

Jedno vreme je radila kao poslovni sekretar, ali su u nekom trenutku stvari krenule drugačijim tokom. Stres zbog gubitka posla je bio glavni okidač za dobijanje tumora, zbog koga je vodili bitku narednih godina:

– Upravo je gubitak posla i bio razlog za ostanak kod kuće, jer se već tada situacija sa nalaženjem posla jako promenila. Moje izuzetno iskustvo nije bilo dovoljno, jer su tražili fakultetski obrazovanog sekretara. Nažalost nisam to mogla zadovoljiti i na svu sreću izabrala sam ulogu domacice. Moje druge kvalitikacije su pobedile. Umetnicki vez i pesma su me izlečile od svega! Tumor na svu sreću nije bio zloćudan – otvorila je dušu Zorica Akerman.

Njena borba sa tumorom dojke bila je lavovska. Navela je i na koji način se borila i šta je po njoj bilo presudno da izađe kao pobednik iz te bitke:

– Kod takvih situacija žena nikada ne sme da se opusti. Redovno odlazim na UZ I mamografiju. Ono što mogu savetovati svim ženama je da brinu o svom zdravlju – kratko je rekla.

Takođe, prati kako se poslednjih meseci ceo svet bori sa pandemijom koronavirusa, te priča kako se čuva i kako provodi vreme u ovim danima:

Ovo vreme pandemije je mnoge ljude promenilo kao i njihov životni ritam. Ja je iskreno i nisam mnogo osetila. Činjenica, da sam poslednjih godina svoj život promenila odlaskom iz Beograda je uticala da je izolacija moje prirodno stanje – rekla je.

Na pitanje šta joj pomaže da sačuva svoj imunitet i da li ima neki prirodni recept, odgovorila je:

– Trudim se da banatske blagodeti iskoristim maksimalno. Ujutru obavezno odlazim u dugu šetnju pored Tise. Onda kalorični doručak, zatim vožnja bicikla, poseta spa centru u našem hotelu, plivanje u bazenu sa termalnom vodom i korišćenje saune. Onoliko koliko se preporučuje. Naravno uz korišćenje suplemenata, jer posle pedesete godine više ništa nije isto. Sve ovo bi bilo uzaludno da nije vesele duše osmeha – tvrdi Zorica.

Neobično je i to što se ova dama trudi da održava prirodnu boju kose, na kojoj joj mnogi zavide, ali pak i dobija kritike. Medjutim, ona želi da ostane dosledna sebi:

– Pitanje o mojoj kosi mene uvek raduje. Ja sam jedina seda pevačica Grand produkcije Ito me jako raduje. Jednom je Goca Lazarević rekla da bi me prepoznala među hiljadu žena. To je kompliment. Nikada nisam poželela da se ofarbam. Moja prirodna boja je bila jako crna. Jako rano je počela da se menja i sada je toliko prošarana da seda preovladava. Ne doživljavam sebe ni u jednoj drugoj. Dobijala sam poruke da bi trebalo da se ofarbam, da bi izgledala mlađe, lepše. Ali ne, ja želim da ostanem posebna. To je dar, a ja se darova ne odričem ni po koju cenu – ponosno ističe.

Zorica smatra da je sve umereno iz prirode dobro da se koristi:

– Nisam neki zagovornik da sve mora biti “natural”, da se treba povinovati svemu sto se diktira sa društvenih mreža. Ali, ono što volim, to je npr. voće iz mog dvorišta, maline ili grožđe. Kada putujem negde preko, kupim neki preparat za negu kože, koji je napravljen od prirodnih preparata. U tom smislu koristim ta iskustva – predlaže Akerman.

Zanimljiva stvar je i ta da uvek peva dok pravi džem od maline:

– Pevam i dok kuvam i dok šišam travu… Kad god me ne boli glava. Pa, i to je genetika.

Tamburaši i ljubav prema muzici su Zoricu odveli pored Tise, u Novi Bečej u kome je pronašla svoj mali raj, a evo i zbog čega je baš odlučila da “svije gnezdo” sto i nešto kilometara dalje od Beograda:

– Imam običaj da kažem, doša slučajno, a ostala namerno. Ovde je neka posebna energija. Neverovatna je to sudbina. Dve ulice odavde je rodjena Dubravka Nešović, u ovoj mojoj kući je živeo Vlasta Velisavljević… Postoji neka energija ravnice koja kao da nas je pozvala da Beograd zamenimo Novim Bečejem. Ova kuća kao da se zahvaljuje što smo je preporodili. Često je pomilujem, predjem rukom po zidovima, zapevam dok peglam i nekako kao da osećam da ljubav struji kroz prostor. Ja je volim kao da je ceo život moja. Kada roditelji odu na ono lepše mesto više vas ništa ne drži… Mislim da sutra mogu da odem na kraj sveta. Moje sidro visi u vazduhu! Ja sam gradjanin sveta. Sve što bih ponela to je pas i pribor za vez a suprug gitaru! Deca već imaju svoj život!

Za kraj priče pitali smo je sa kojim kolegom sa estradnog neba se najbolje slaže:

– Ne bih ih mogla odvojiti, to su dva moja viteza Vlada Stojanović i Dejan Jeknić.

( Viktorija Samardžić )