Nije istina da je novinarstvo uništeno, među nama ima kvalitetnih ljudi!

Silvija Slamnig, novo lice Kurir televizije, živi je dokaz časnog novinarstva, životne i profesionalne hrabrosti izrasle na zdravoj ambiciji i ljubavi prema poslu. Informisana, elokventna, vredna i pouzdana, ima samo 34 godine, od kojih je 11 provela u dnevnim novinama Kurir, prošavši put kojim idu samo novinari s dostojanstvom.

*Odnedavno vodite veoma gledani politički tok-šou “Usijanje”. Je li to ispunjenje vaših novinarskih snova?

“Moj san se ostvario. Od detinjstva sam želela samo da budem novinarka i voditeljka. Kad se prošle godine otvorila Kurir televizija, nisam bila među ljudima u tom timu. Jeste me potajno privlačilo, ali politička rubrika u štampanom izdanju me je potpuno ispunila, ležalo je mom temperamentu i profesionalnim kvalitetima. Prošlog novembra Kurir televizija je pratila američke izbore možda najbolje od svih medija i nekoliko dana pred taj događaj ponudili su mi da s koleginicom to propratim u devet sati živog programa. Bila sam u šoku jer je to najzahtevniji format, ali sam bez razmišljanja pristala jer sam verovala u sebe. Program je prošao fenomenalno, uradili smo ga vrlo profesionalno, trajao je cele noći, imali smo više od 20 gostiju uživo… To me je preporučilo.”

foto: Privatna Arhiva

*Brzo ste prešli na televiziju?

“Ubrzo nakon ovog poduhvata zamenila sam kolegu iz “Usijanja” koji je otišao na odmor i kockice su se tako složile da su me videli kao lice i novinarku koja može da se oproba na TV. Sada se u “Usijanju dana” svakog dana u 19.20 trudimo da sa svih strana osvetlimo temu koja je aktuelna. Imam relevantne i kvalitetne goste, a ono što ja volim da unesem je da čujemo različita mišljenja. U redakciji imam sjajnu podršku, mada dobar deo posla odradim sama. Veliki sam radnik i uvek mi fali nekoliko sati.”

*U novinarstvo ste krenuli kako treba, od najnižeg stepenika – rada na portirnici. To je retko danas. Kako se desilo?


“Da me sada pitate kako sam došla do Kurira, ne sećam se. Znam da sam jako želela da budem novinarka. Izašao je neki konkurs 2010. i otišla sam na razgovor. Ali reč je bila o poslu na portirnici i to su mi ponudili. Na taj način sam mogla da uđem u svet novinarstva i prihvatila sam. Skoro godinu dana radila sam portirske noćne smene, ali sebe sam uvek videla kao novinarku, televizijsku voditeljku, želja je bila ogromna.”

*Da li je bilo lako popeti se?


“Kurir mi je dao šansu da od portirnice i obezbeđenja stignem dovde. Prešla sam u sekretarijat, zatim počela da radim u beogradskoj rubrici i brzo došla u rubriku društvo, gde sam dugo pekla zanat. Tu sam počela i s humanim radom jer smo pokretali brojne društveno odgovorne humanitarne akcije. Uvek sam se dušom predavala svakoj priči. Pomagali smo ljudima, znali da isteramo pravdu. Zbog priče o Janku Maglockom, dečaku bez igde ikoga na svetu, dobila sam 2012. nagradu “Đoko Vještica” od Udruženja novinara Srbije. Bila sam presrećna, ponosna i zahvalna. Poslednje tri godine radila sam na političkoj rubrici, razne dodatke, a pred kamerama sam se malo oprobala na Hepi TV, što je bilo zabavno iskustvo.”

Silvija Slamingfoto: Privatna Arhiva

*Koliko vam je bitna priprema?


“Naravno da je bitna, ali i u dnevnom novinarstvu odrađujete najrazličitije teme. Ne može novinar da se pripremi za tri-četiri sata, ali mora da postoji kontinuitet praćenja, znanja i informisanosti. Tu je moja prednost, jer godinama već pratim medije i da nisam ovoliko informisana, ne bih mogla da se pripremim ni za jednu emisiju.”

*Postoje li teme koje su vaša zona komfora?


“To pitanje sam upravo postavljala samoj sebi u poslednje vreme, u nadi da ću forsirati takve teme. Komforno mi je i nigde i svuda. Volela bih da se fokusiram na ugrožene grupe, recimo na one koji boluju od retkih bolesti. Volela bih nekome da pomognem. Sada imam uredničku slobodu da neke stvari kreiram.”

*Šta vam je najteže u poslu?


“Da savladam tremu od programa uživo. Nastaje od ogromne odgovornosti da li će sve ispasti dobro, da se ne desi neka katastrofa. To mi je izazivalo toliki strah da mi se glas menjao, čula sam srce i osećala pritisak u glavi. Trajalo je desetak dana i shvatila sam da sam zaista mnogo hrabra kad sam se iz pisanog novinarstva otisnula u televizijsko. Kamera prati svaki izraz, reč i pokret. Teško je, ali kako vreme prolazi, polako se opuštam i sve dolazi na svoje mesto.”

*Gde i kako ste odrasli?

“Rođena sam u Aranđelovcu, gde sam kratko živela. Moji roditelji su radili u obližnjem selu Dragolj – tata je učitelj, a mama medicinska sestra. Ona je došla iz Čačka na praksu tamo, gde je on dobio posao učitelja. Tako su se seoska medicinska sestra i seoski učitelj upoznali i zavoleli. Nas četvoro dece tu smo odrasli, tri sestre i brat, ja sam najstarija. Živeli smo u školskom stanu i bila sam u tatinom odeljenju. Za prvih deset godina mog života ne znam da li smo makli iz tog sela. Kad sam završila četvrti osnovne, prešla sam u Gornji Milanovac kod tetke. I od te desete godine život mi promenio, jer više nisam živela s roditeljima. Tek sada shvatam koliko mi je to teško palo, ali sam brže sazrela nego druga deca. Gimnaziju sam dovršila u Aranđelovcu, a Višu turističku školu u Beogradu.”

*Udati ste za kolegu Igora Ćuzovića, glavnog urednika portala Espreso, imate petogodišnju ćerku Isidoru. Niste daleko išli da nađete muža?

“Igora sam prvi put videla 2010, dok sam radila na portirnici. On je bio šef deska Kurira. Nije to bila ni blizu ljubav na prvi pogled. Niti mi se svideo, niti sam se zaljubila, ali mi je od stotinu ljudi koji su tuda prolazili on privukao pažnju. Nešto me je vuklo da ga tumačim i posmatram. Nakon dve godine krenuli smo da sarađujemo u novinama i odmah sam počela da ga cenim kao profesionalca i čoveka. On je uvek verovao u mene. Prvo smo bili kolege, pa dobri prijatelji, dok nismo 2012. počeli da se zabavljamo. Venčali smo se 2015, dobili Isidoru, a Igor ima i sina Aleksandra, kome je 15 godina. Veoma sam srećna što se brat i sestra vole i slažu.”

*Koliko imate vremena za dete?


“Isidora je veoma zrela. Nekad sam na poslu i po 12 sati, kući dolazim pred njeno spavanje i ujutru je odvedem u vrtić. Ona to neverovatno lepo shvata, a ima i dosta svojih aktivnosti. Ne pati, a i ja ću imati manje posla kad dobijem pojačanje. Ovo je i trenutak da više vremena provede s tatom, vidim da joj prija.”

Šta je vaša novinarska misija?


“Mi smo ipak uticajna profesija. Ako možemo da utičemo da se neka situacija završi pravedno, prikupimo novac da se neko leči, onda smo na pravom putu. Ne bih se složila sa onima koji kažu da nam je zanimanje unišeno, jer među nama ima mnogo kvalitetnih, vrednih ljudi koji imaju dobre namere. Moja jedina ambicija je da dobro radim danas za danas.”

*Koliko ste prisutni na društvenim mrežama?


“Ne volim ih. Nisam ni na Fejsbuku ni na Instagramu, jedino imam Tviter jer tako pratim događaje. Društvene mreže su mesto gde se ljudi predstavljaju onako kako bi voleli da ih drugi vide, a ne kakvi jesu. To je industrija fejka i nervira me. Volim prirodnost i iskrenost.”