Pitali smo pedagoga: SVE o pripremi prvaka za testiranje i polazak u školu

Ako i vas ove jeseni čeka veliki događaj, možda imate dileme oko toga kako da dete pripremite za testiranje, ali i za polazak u školu. O ovom i drugim važnim pitanjima u vezi sa polaskom u prvi razred, razgovarali smo sa Vesnom Radonić, pedagogom OŠ “Kralj Petar Prvi”.


Izvor: Guliver/Getty images, monkeybusinessimages

Polazak u školu je jedna od najvećih promena u životu deteta, koja svakako menja i porodičnu dinamiku, i upravo zbog toga često izaziva i strah i nesigurnost. Te emocije često su izraženije kod roditelja nego kod dece, jer oni ponekad sebe procenjuju kroz uspeh ili neuspeh dece u školi.

O najboljim načinima da pomognete svom malom đaku prvaku, i o tome kako da kao porodica što lakše i mirnije “pregurate” ovaj važan period, razgovarali smo sa Vesnom Radonić, pedagogom najstarije škole u Srbiji, “Kralj Petar Prvi” u Beogradu.

“Prvi susret deteta i roditelja sa školom je najčešće testiranje dece za upis u školu koje predstavlja deo procedure za upis. Testiranje se sastoji od razgovora sa pedagogom ili psihologom i ima za cilj procenu detetove zrelosti za polazak u školu“, kaže Vesna Radonić za MONDO.

Testiranje najčešće traje između 30 i 40 minuta, i u većini škola početak razgovora obavlja se u prisustvu roditelja, da bi dete imalo priliku da se malo opusti i oslobodi.

Dok se od roditelja uzimaju neke osnovne informacije o razvoju deteta, dete najčešće dobija neki zadatak, na primer da nešto nacrta. Neretko se dešava da se i dete aktivno uključuje u razgovor, dopunjuje ili ispravlja roditelja, što ponekad doprinosi i stvaranju opuštenije atmosfere. Nakon upoznavanja i opuštanja atmosfere, roditelj se zamoli da sačeka ispred kancelarije, a dete ostaje sa psihologom/pedagogom i nastavlja se razgovor. Ukoliko početna faza razgovora prodje bez tenzije, dete obično bez problema ostaje samo u prostoriji sa pedagogom ili psihologom i nastavlja razgovor.”

Šta se dešava ako dete ima toliku tremu da odbije da sarađuje sa pedagogom ili psihologom, ili je vrlo uznemireno, rasplače se? Da li se onda može pomeriti testiranje za neki drugi dan?

“Ukoliko se desi da dete bude uznemireno i reaguje plačem ili negodovanjem prilikom odvajanja, što se ređe dešava, ne vrši se pritisak na dete da se dalje obavlja razgovor, već se ono polako oslobadja (ponekad se ostave odškrinuta vrata da dete vidi da roditelj sedi ispred kancelarije i sl.) U retkim slučajevima, testiranje se pomera za neki drugi dan, a roditelju se daju saveti kao da pripremi dete za razgvor”, objašnjava pedagog Vesna Radonić. 
Kako podršku mogu da pruže bake i deke

Polazak u školu je veliki događaj ne samo za dete i roditelje, već i za čitavu porodicu, i često se dešava da na testiranje dođu i bake i deke. Oni su dobrodošli kao gosti, i lepo je da dete oseti da ima podršku, ali najveću ulogu u čitavom ovom procesu imaju roditelji. Imajte u vidu da ponekad prisustvo više članova porodice može detetu predstavljati dodatni stres, pa ako baka i deka žele da pođu sa vama, pre toga biste mogli da pitate budućeg prvaka da li želi da idete svi zajedno, ili bi radije na testiranje išao samo sa roditeljima.

Testiranje pred polazak u prvi razred nije “eliminaciono”, i ne bi trebalo da ga doživljavate dramatično, niti da unapred “pripremate” dete.

Prilikom testiranja ispituje se zrelost deteta za polazak u školu.

Kroz različita pitanja i ponašanje deteta prilikom ispitivanja procenjuje se nekoliko aspekata te zrelosti: emotivna, socijalna, kognitivna i fizička zrelost.

Emotivna zrelost pokazuje koliko je dete samostalno i spremno da ispunjava školske obaveze.

Kroz razgovor sa roditeljima i detetom donose se zaključci o tome koliko je dete sposobno da kontroliše svoje emocije, da odlaže zadovoljstvo, da završava ono što je započelo, da rešava konflikte na prihvatljiv način, da podnosi neuspeh… Sve ovo su takodje pokazatelji emotivne zrelosti deteta.

Socijalna zrelost deteta odnosi se na to koliko je dete spremno da prihvati odredjena pravila ponašanja (u školi).

Dete je na ovom uzrastu socijalno zrelo ako bez problema uspostavlja kontakte sa decom i odraslima, stiče prijateljstva sa vršnjacima, zna da se dogovara i pridržava pravila, ima razvijene kulturne navike (pozdravljanje, zahvaljivanje, molbe.

Dete ide u školu da bi usvojilo odredjena sistematizovana znanja i savladalo odredjene veštine.

Kognitivna odnosno intelektualna zrelost pokazuje upravo na to na koji način dete stiče nova znanja, kako zapaža okolinu i predmete iz svakodnevnog života, kakav je stepen razvijenosti govorne kulture i pojmovni rečnik, šta čini dečja interesovanja, na koji način dete razmišlja odnosno da li je sposobno da logički rezonuje i zaključuje, kakav je kvalitet pažnje i koncentracije… Većina pitanja kroz koje se procenjuje kognitivna zrelost su bliska dečjem iskustvu i dete ne treba plašiti i unapred pripremati za to”, objašnjava Vesna Radonić.

Fizička zrelost deteta procenjuje se delom na sistematskom lekarskom pregledu, koji treba obaviti pre testiranja u školi, a ono što je tu najvažnije je da li je dete dovoljno telesno razvijeno da ovladava pokretima, orijentiše se u prostoru, da li ima razvijenu krupnu i finu motoriku i razvijena čula.

Ovi aspekti nisu jednako razvijeni kod dece i te razlike treba uvažavati, kaže pedagog.

Šta roditelji treba da kažu detetu, kako da mu objasne kako će testiranje izgledati, a da se to ne pretvori u “spremanje” budućeg prvaka za testiranje?

Vesna Radonić kaže da je važno da se dete oslobodi pritiska, tako što ćete mu objasniti da nije strašno ni ako nešto ne zna, ali da je, kao i uvek u životu uostalom, dobro da se potrudi da odgovori na ono što mu je poznato. Trebalo bi, takođe, detetu unapred da kažete da ćete vi u jednom trenutku izaći iz prostorije, da ne bi bilo uplašeno kad se to desi, ali mu napomenite da ćete sve vreme biti u blizini.

“Razgovor treba predstaviti kao bilo koji razgovor koje bi dete vodilo sa odraslima, sa usmeravanjem da treba da poštuje odraslog, da bude pristojno, ali da nije potrebno da sve zna – mnogo toga će učiti u školi. Jednom rečju, da bude onakvo kakvo je inače u kontaktu sa odraslima iz njegovog bliskog okruženja”, kaže pedagog.

Šta se dešava ako dete prosto ima “loš dan”, ili se ne snađe dobro na testiranju?

“Većina dece je prosečnih intelektualnih sposobnosti i zato ne treba imati strepnje od neuspeha. U svakom slučaju, iskusan pedagog ili psiholog umeće da proceni i to u kolikoj meri je trema ili strah od nepoznate situacije uticala na dečje odgovore. Razgovor sa roditeljima, koji se vodi pre razgovora sa detetom svakako može da pomogne u proceni kako dete reaguje u sličnim situacijama.”
prvaci, škola, prvi razred, pisanje, deca
Izvor: Guliver/Getty images, Halfpoint

A ako ste se pitali da li se rezultati testiranja prosleđuju učiteljici ili učitelju koji će voditi odeljenje u koje se dete upisuje, evo odgovora…

Učiteljima se ne saopštavaju rezultati u smislu konkretnih brojčanih podataka o intelektualnoj zrelosti deteta. Ali, ukazuje im se na ključne osobenosti razvoja i zrelosti deteta, njegove afinitete, interesovanja, kao eventalne poteškoće koje mogu da se pojave i preporuke kako one mogu da se prevazilaze.

U praksi, često sačekam da prođe određeno vreme kako bi učitelji imali priliku da i sami steknu sliku o detetu, pa da tek onda razmenimo utiske. Na taj način izbegava se mogućnost da učitelji stvore određena predubeđenja na osnovu našeg razgovora i pruža mogućnost da sa različitih strana i u raznolikijim situacijama celovitije sagledamo dete”, kaže Vesna Radonić.

Imajte u vidu da dete u školu ide da bi usvojilo nova znanja, steklo veštine, određene stavove i razvilo neke osobine.

A ocene… ocene su samo kvantitativne ili kvalitativne procene o tome kako dete u tim procesima napreduje.

U prvom razredu, ocene su opisne, i roditelji se na taj način informišu o tome kako je dete savladalo određenu materiju iz različitih predmeta. Ali, te opisne ocene sadrže i nešto što je u tom uzrastu možda i važnije od samog gradiva, a to je procena samostalnosti deteta, i toga koliko se dete trudi da nešto postigne i na koji način usvaja znanja.

U procenjivanju napretka deteta, roditelji često pokazuju nestrpljenje, neretko ga i verbalizuju i izražavaju nezadovoljstvo. Ponekad u tom izražavanju nezadovoljstva koriste i neke uvredljive reči ili etikete (da je dete lenjo, glupo, sporo…) i time potkopavaju dečje samopouzdanje, stvaraju nesigurnost kod deteta i ugrožavaju šanse za napredak“, kaže Vesna Radonić.

Jako je važno da dete ne poredite sa drugom decom.

Svako dete napreduje svojim tempom, i zato je jedino što treba da vas interesuje – koliko je vaše dete tokom vremena napredovalo samo po sebi.

Koliko je novih stvari naučilo, koje nije znalo ranije, koliko je veštije postalo u odnosu na period pre škole… Tako mu dajete najbolju moguću osnovu da jednog dana bude srećan čovek, jer ćete ga od malih nogu naučiti da je važno jedino koliko mi sami vremenom postajemo bolji nego što smo bili.

Ako vas čeka testiranje ovih dana, znajte da je sasvim prirodno ako ste zabrinuti, pa i uplašeni. Ipak je polazak u školu velika stvar. Ali… znajte i da dete upija vaše emocije, i da oseća sve vaše strahove, baš kao što oseća i kad zračite smirenošću.

Ukoliko se osećate kao da će vas preplaviti anksioznost, nađite način da se opustite. Jer na dan kad krenete na testiranje, i budete držali svog budućeg prvaka za ruku, najbolji poklon koji možete da mu date je osećaj sigurnosti i spokoja.

A kad testiranje prođe…

Čeka vas divno, dugo leto, tokom kojeg ćete moći da razgovarate o svemu što vas kao porodicu čeka u septembru. Da uspostavite ritam dnevnih aktivnosti, i da se pobrinete da dete spava dovoljno, jer je san važan i za imunitet, i za emocionalnu stabilnost.

Da budete napolju, što više, da se igrate sa detetom i pomognete mu da kroz igru razvija motoričke sposobnosti.

Da odgovorite na hiljade “zašto” i “kako” koje će mala glavica imati ovog leta… I da se radujete 1. septembru. To je velika stvar, samo jednom u životu polazi se u prvi razred.