Preživeo tri bombardovanja, nacistički logor i Goli otok, a uloga njegovog života tek dolazi!

Njegov razoružavajući osmeh, elan, entuzijazam, duhovitost, mladalački duh, ali i vanvremenski glumački talenat kojim pleni, osvaja naša srca i mami naše osmehe već decenijama su njegov zaštitni znak i nešto po čemu ćemo se uvek setiti imena – Vlasta Velisavljević!

Vlastimir Vlasta Velisavljević rođen je 28. jula 1926. u Beogradu, a glumom je počeo da se bavi 1938. u Narodnom pozorištu. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, radio i televiziju u Beogradu u klasi Mate Miloševića. Studirao je na klasi zajedno sa Oliverom Marković, Đuzom Stojiljkovićem, Predragom Lakovićem, Mihailom Viktorovićem…

Kada smo pokušali da se prisetimo barem dela Vlastinih uloga od pedesetih godina prošlog veka, pa na ovako, misija je postala nemoguća. Onda smo to pokušali da učinimo premo iMDB sajta, gde smo uspeli da pobrojimo preko 180 uloga koje je Vlasta odigrao, ali filmski i pozorišni znalci provereno tvrde da ih je bilo i više. Dakle, izgubilo smo se u Vlastinim ulogama, ali spisak nam je pomogao da se podsetimo nekih koje su nam izmamile osmeh na lice i evocirale lepa sećanja, kako na jedno vreme, tako i na čoveka koji je u njega donosio umetnost na sebi svojstven, maestralan i autentičan način.

Ovaj pomenuti spisak odnosi se samo na filmove i TV serije, a ako ubrojimo i pozorišne uloge, brojka se penje na preko 350 odigranih uloga. Ali, ono što verovatno publika najbolje pamti je Vlastina uloga u jednoj od nadugovečnijih i najgledanijih predstava u istoriji srpskog teatra – Buba u uhu, u režiji Ljubiše Ristića, koja se igrala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu punih 40 i kusur godina sa neverovatnih 1700 izvođenja, a od premijere 1971. jedini glumci u postavi koji se nisu promenili ni jedanput bili su Nikola Simić, Rada Đuričin i Vlasta Velisavljević.

Ostaće mnogima u sećanju po ulozi u poslednoj postavci Hamleta, takođe u JDP-u, u kojem je scenu delio sa pokojnim Nebojšom Glogovcem. Nakon Nebojšine smrti Vlasta je, tvrde njegove kolege, bio neutešan i tada je izjavio “da ne samo da ne može da veruje da se to desilo njegovom mladom kolegi, već da ga je sramota što je to Nebojša, a ne on”.

Kolege ga opisuju kao šereta, velikog profesionalca i čoveka ogromnog srca i još većeg osmeha, koga vole i poštuju sve generacije kolega i rado provode vreme sa njim.

Ali i kao čoveka koga prati puno anegdota, kao i većinu velikih glumačkih imena.

Ona koja se izdvojila nad svim ostalim svakako je ona vezana za požar u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u kome je Vlasta, kao i ostali članovi ansambla imao svoju garderobu. U toj garderobi, ponosni rusofil, držao je, njemu veoma vrednu i značajnu Staljinovu sliku i, što se njega tiče – ona nije smela da izgori! Neko je morao u vatru za nju!

Vlasta je pred plamenom bujicom poslao nekoliko mlađih kolega da spasu njegovog Staljina, a oni su bez razmišljanja i ikakvog preispitivanja otišli u “akciju spasavanja“.

Pozorište je izgorelo do temelje, ali šteta bar nije bila totalna – Staljin je bio na sigurnom!

foto: Kurir / Damir Dervišagić

S obzirom je preživeo skoro sve ratove i nedaće koje su u prošlom veku zadesile onu tadašnju našu zemlju, Vlastu ni NATO bombardovanje 1999. nije mnogo potreslo. Što donekle možemo i da razumemo, čovek prosto ogugla na sve što se ovde događa nakon nekog vremena.

Tog 24. marta 1999. Vlastina supruga Nada uzbuđeno je pokušavala da ga probudi iz sna i obavesti ga da bombe padaju na Beograd, ali Nada nije naišla na reakcija kavu je očekivala ili kakvu bi bilo ko očekivao…

“Vlasto, ustani! Kako možeš da spavaš dok nas bombarduju?!”, pitala ga je supruga uplašeno i u neverici.

A, odgovor je bio…pa, u Vlastinom stilu, reći će oni koji ga dobro poznaju: “Nado, meni je ovo treće bombardovanje u životu, pusti me, ženo, da spavam.”

Vlasta je 1943. sa samo 17 godina, bio uhapšen i odveden je u nacistički logor Dortmund Herde, u kome je bio primoran da obavlja teške fizičke poslove.

Doajen srpskog glumišta je početkom Drugog svetskog rata živeo sa porodicom u Beogradu. U to vreme vladala je ogromno siromaštvo i glad, te je sa drugarima Miletom Vražićem i Nemanjom Markovićem krao jabuke koje su Nemci slali svojim vojnicima na Istočnom frontu. Nemci su ga uhvatili i uhapsili 1943. godine i sproveli u logor.

Da sve ovo ne bude malo, Vlasta je u tom periodu preživeo tešku bolest, doživeo kliničku smrt i jedno vreme bio u komi. Sve to ga, naravno, nije sprečilo da se prvom prilikom vrati na daske koje život znače.

Spaslo me je to što sam bio mlad i zdrav jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Jedan od majstora u toj fabrici uzeo me je za svog pomoćnika. Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je, kad sam već pobegao iz logora, pomogla da se preko Minhena najpre dočepam Zagreba, a onda Zemuna i Beograda”, ispričao je Vlasta Velisavljević u jednom intervjuu.

Pored tri bombardovanja Vlasta je preživeo i Goli otok, a kada je upitan kako je izgledalo to iskustvo, odgovorio je:”A, dobro, nije tako strašno kao što pričaju. Leto, zima, leto, zima, leto, zima…i kraj.” Na Golom otoku zavrio je zbog ruskih knjiga koje je su tadašnje vlasti pronašle kod njega, a koje su u to vreme bile zabranjena literatura. Ljubav prema ruskoj literuturi koštakla ga je, dakle, tri leta i tri zime krša, kamena i teškog fizičkog rada na tadašnjem “ostrvu izdajnika otadžbine i naroda“. Mnogo decenija kasnije, kada je državni zakon izmenjen, rehabilitovan je kao politički zatvorenik sa Golog otoka.

Komunizam nije znao za milost, a jedina ljubav koja se priznavala bila je ljubav i lojalnost prema otadžbini. Svaka druga ljubav je bila prevaziđena kategorija…

Kao da nacistički logor, bolest, klinička smrt i Goli otok nisu bili dovoljni, Vlasta je izgubio i ženu koju je voleo…

“Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Nisam mogao da joj oprostim”, ispričao je svojevremeno glumac koliko ga je skupo koštao Goli otok.

foto: Kurir / Stefan Jokić

Mlađi su ga zapamtili po ulozi baba Nate u filmu “Mala noćna muzika”, predstavi “Gospođa ministarka“,”Buba u uhu”, “Hamlet“, “Devojka modre kose”, “Roberto Cuko”, “Proslava” i mnogo mnogo drugih, ali Vlasta tvrdi da ga uloga njegovog života tek očekuje i unapred joj se raduje.

Ipak, najširu popularnost stekao je ulogom magistra Đorđevića u jednoj od najgledanijih jugoslovenskih serija – Bolji život, kao i filmovima “Mala noćna muzika”, “Četvrti čovek“, “Montevideo, Bog te video“, “Kad su me ukrali Nemci”, “Kad svane dan”, “Braća po materi“, “Boj na Kosovu”…

Vlasta je doživotni počasni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, dobitnik Nušićeve nagrade za životno delo, nagrade Zlatni ćuran – takođe za životno delo, nagrade za najbolju mušku ulogu u filmu “Mala noćna muzika” na Filmskim suretima u Nišu 2002. godine, dobitnik zlatne medelje za zasluge povodom Dana državnosti 2017. i još mnoštva priznanja za dugogodišnji rad i dela i uloge koje će gledati i pamtiti generacije i generacije.

Sve što još možemo da kažemo i dodamo na ovu impozantnu karijeru, život kao iz filma i uloge koje nam i dan danas greju srca, jeste – Vlasta je jedan i neponovljiv, čast je i privilegija bila gledati svaku njegovu bravuru, a radujemo se svakoj narednoj!

Legendarna scena iz filma “Mala noćna muzika” za koju je nagrađen za najbolju mušku ulogu

(Stil/Maša Petković)