PROFESOR DR TATJANA ČERNIGOVSKA UPOZORAVA: Ne počinjite suviše rano sa učenjem dece

Savremene mame i tate počinju sa razvojem svojih mališana bukvalno od pelena, ali ispostavilo se da to nije sasvim ispravno. Mnogo je važnije dobro iskoristiti resurse koje imamo. Psiholingvista, neurobiolog, profesor na Petrogradskom državnom univerzitetu, gostujući predavač na američkim i vodećim zapadnim fakultetima, vrhunski naučnik Tatjana Vladimirovna Černigovska u svom predavanju “Кako naučiti mozak da uči” govori o tome zašto dečaci i devojčice uče na različite načine i o tajnama koje će proces učenja učiniti lakšim i razumljivijim.

Ne počinjite prerano da učite dete

Za decu je veoma važno da počnu da uče na vreme. Glavna muka današnjeg deteta je u sujetnim roditeljima. Кad mi kažu: “Ja sam svoga sina počeo da učim da čita sa dve godine”, odgovorim: “Budalaština!” Čemu to? Sa dve godine on ne može to da radi. Njagov mozak nije spreman za to. Ako ga izdresirate, on će, naravno, čitati, možda čak i pisati, ali naš zadatak nije to.

Brzina razvoja kod dece je vrlo neujednačena. Postoji termin “uzrast zrelosti za školu”. Radi se o ovome: jedno dete ima sedam godina, i drugo dete ima sedam godina, ali jedno ide u školu, jer je njegov mozak za to spreman, a drugo treba da se još godinicu igra kod kuće s medom, pa tek onda da sedne u školsku klupu.

Prema zvaničnim podacima, više od 40% naše dece ima poteškoće sa čitanjem i pisanjem kad završe četvrti razred. Čak i u sedmom razredu ima učenika koji slabo čitaju. Кod takve dece sav kognitivni kapacitet mozga se troši na savladavanje slova. Stoga, čak i kada pročita tekst, dete nije razumelo njegov smisao, a svako pitanje u vezi s temom samo ga zbunjuje.

“Ako kod deteta ne razvijete sitnu motoriku, nemojte se posle žaliti da mu ne radi mozak.”

Razvijajte sitnu motoriku

Pred nama je vrlo težak zadatak: nalazimo se na prelazu između čoveka koji je pisao krasnopisom i čitao obične knjige, i čoveka koja čita hipertekst, uopšte ne ume da piše, čak sve manje i kuca tekstove, barata ikonicama. Važno je razumeti da je to drugi čovek i da ima drugačiji mozak. Nama odraslima taj drugi mozak se dopada i sigurni smo da u tome nema nikakve opasnosti. Ali ima. Ako malo dete, kad krene u školu, ne uči da piše, vežbajući fine, filigranske pokrete olovke, ako u vrtiću ništa ne vaja, ne seče makazama, ne prebira perle – njegova sitna motorika ostaje nerazvijena. A upravo to utiče na funkciju govora. Ako kod deteta ne razvijete sitnu motoriku, nemojte se posle žaliti da mu ne radi mozak.

Slušajte muziku i naučite decu da to rade

Savremene neuronauke aktivno proučavaju mozak u trenutku kada na njega deluje muzika. Sada znamo da kada je muzika prisutna u ranom dobu čovekovog razvoja, to u velikoj meri utiče na strukturu i kvalitet neuronske mreže. Кada opažamo govor, odvija se vrlo složena obrada fizičkog signala. Decibeli, intervali udaraju u naše uvo, ali to je sve fizika. Uvo sluša, a mozak čuje. Učeći se muzici, dete se navikava da obraća pažnju na detalje, razlikuje zvukove i dužine. E, baš tada se formira najfinija neuronska mreža.

Ne dozvolite mozgu da se ulenji

Nisu svi ljudi na našoj planeti geniji. Ako dete ima loše gene, onda se tu ništa ne može. Ali čak i ako su geni dobri, to nije dovoljno. Može od bake da se nasledi izvrstan Steinwayov klavir, ali sviranje na njemu mora da se nauči. Isto tako, dete može da nasledi brilijantan mozak, ali ne bude li se razvijao, formirao, brusio, glačao – nikakva vajda, propašće. Mozak se ukiseli ako nema kognitivnog opterećenja. Ako legnete na krevet i ležite tako šest meseci, više nećete moći da ustanete. Isto to se događa s mozgom.

“Mislim da je svakom čoveku jasno da bi Šekspir, Mocart, Puškin, Brodski i drugi izvanredni umetnici pali na jedinstvenom državnom završnom ispitu. Pali bi i na IQ testu. Šta nam to govori? Samo to da IQ nema nikakvog značaja, jer niko ko nije sišao s uma ne sumnja u Mocartovu genijalnost.”

Ne pripremajte decu samo za prijemni ispit

Ima jedna karikatura koja prikazuje životinje koje moraju da se popenju na drvo: majmun, riba i slon. Različita bića, od kojih neka u principu ne mogu da se popnu na drvo, međutim, to je upravo slika onog što nam nudi savremeni obrazovni sistem u vidu predmeta kojim se posebno ponosimo – Jedinstvenog državnog ispita (objedinjen maturski i prijemni ispit za fakultete u Rusiji na kome se polaže 11 predmeta. Pošto je ispit izrazite složenosti, učenici se pripremaju po nekoliko godina – nap. prev.)

Smatram da je to vrlo štetno. Naravno, ako želimo da pripremimo za život ljude koji će raditi na fabričkoj traci, onda ovakav sistem sigurno odgovara. Ali onda moramo reći: to je to, stavljamo tačku na razvoj naše civilizacije.

Održavaćemo Veneciju što je duže moguće da se ne potopi, a novo nam ne treba ništa, ima dovoljno remek-dela, nema više gde da se stave. Ali ako želimo da odgajamo stvaraoce, onda je ovaj sistem najgore što se moglo smisliti.

Dečake i devojčice učite na različite načine

Sa dečacima se razgovara kratko i konkretno. Da bi pokazali svoj maksimum, moraju biti uključeni u energične aktivnosti, jednostavno ne mogu sedeti mirno. Imaju toliko energije da je najbolje što se može učiniti – usmeriti je u miran kanal, dati joj ventil i to za vreme časa. Ne zatvarajte ih u skučen zatvoreni prostor, dajte im prostora i mogućnost za kretanje. Pored toga, dečacima treba postavljati što više realnih zadataka, smišljati takmičenja, a manje davati dosadnih pisanih zadataka, od njih nemaju nikakve koristi. I još ih treba obavezno pohvaliti za svaku sitnicu. I evo još jedne zanimljive činjenice: ispostavilo se da dečaci treba da uče u hladnijim prostorijama nego devojčice, inače će vam jednostavno zaspati na času.

“Sa dečacima se razgovara kratko i konkretno. Da bi pokazali svoj maksimum, moraju biti uključeni u energične aktivnosti, jednostavno ne mogu sedeti mirno.”

Devojčice pak vole da rade u grupi, potreban im je kontakt. Gledaju se u oči i vole da pomognu učitelju. Ovo je veoma važno: devojčice ne bi trebalo štititi od padova i prljanja, treba da upoznaju “kontrolisani rizik“. Ako se našla u situaciji da padne, neka padne i naučiće da se sledeći put snađe.

Rano učenje – apsolutna besmislica

Devojčice ne vole oštre, glasne razgovore, ali im je potrebna stalna emocionalna uključenost, vole svet u boji, pa učionica treba da bude šarena.

“Pažljiv individualni pristup može od dvojkaša napraviti odlikaša. Nisu svi loši đaci zaista loši đaci, neki od njih su Leonardo da Vinči, koji će zauvek propasti zahvaljujući brilijantnim naporima svojih učitelja.”

Pravite pauze

Obično se smatra da ako dete u procesu učenja nešto zaboravi – to nije dobro, ako je rasejano – ne valja, pravi pauze – isto ne valja, a ako zaspi – noćna mora. Ništa od toga nije istina. Sve te pauze nisu prepreka za pamćenje gradiva i obradu informacija, već naprotiv, pomažu. Omogućuju mozgu da skladišti, usvoji primljene informacije. Najbolje što možemo učiniti ako treba nešto hitno naučiti za sutra jeste da to odmah pročitamo i brzo legnemo da spavamo. Glavni rad mozga odvija se dok spavamo.

“Da bi informacije dospele u dugoročnu memoriju, potrebni su vreme i određeni hemijski procesi koji se dešavaju samo u snu.”

Stalni stres zbog toga što niste nešto stigli, nešto vam nije pošlo za rukom, opet se potkrala greška, ništa ne ide – to je najgore što možete sebi učiniti. Ne treba se bojati grešaka. Da biste olakšali učenje, morate shvatiti da se učenje odvija uvek, a ne samo za radnim stolom. Ako čovek sedi za stolom i pretvara se da uči, od toga nema ama baš nikakve koristi.

(Stil.kurir.rs/Detinjarije.com)