Saveti nutricionistkinje: Koje bi namirnice trebalo “zakonom zabraniti”

Zašto danas ima sve više gojazne dece, kako se problemi sa viškom kilograma najefikasnije rešavaju u ranom uzrastu, pre nego što problem postane “hroničan” i koje namirnice bi trebalo da budu na listi “zabranjenih”, pitali smo nutricionistkinju.


Izvor: Guliver/Getty images, FotoDuets

Iako nam je svima važno kako izgledamo, gojaznost nije samo pitanje estetike. Višak kilograma povećava rizik od brojnih zdravstvenih problema, dijabetesa pre svega, škodi emocionalnom zdravlju… a koreni problema često nastaju još u detinjstvu.

Možda ste i vi primetili da deca više nisu vižljasta i žilava kao pre desetak, petnaest godina, a analiza koju je 2019. godine Ministarstvo zdravlja uradilo u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom pokazala je da je u uzrastu od prvog do četvrtog razreda gojazno svako treće dete.

O tome zašto nije “zdravo, pa debelo” (što smo svi bar jednom u životu čuli), i kako da na vreme kod deteta razvijete zdrave navike ili mu pomognete, ako već ima problema sa viškom kilograma, razgovarali smo sa Anom Todorović, nutricionistom Doma zdravlja Savski venac.

Ako ste zabrinuti, i čini vam se da vaše dete ima višak kilograma, evo saveta stručnjaka koji će vam pomoći da taj problem rešite zajedno, kao porodica.

Već sa 3, 4, 5 kilograma viška, dete se smatra gojaznim jer ne možemo da posmatramo isto telesnu masu odraslog i deteta i da to svrstavamo u iste kategorije. Nije isto kad odrasla osoba ima 5 kilograma viška, i kada 5 kilograma viška ima dete. Višak u predelu stomaka, gde se deca najčešće popunjavaju, koji se vidi kad se recimo podigne majica, kad se vidi da su grudi i stomačić malo ‘mesnatiji' je stanje koje ako se ne prati i ne reaguje se na vreme, može da preraste u gojaznost.”

Drugim rečima, kod dece ne bi trebalo da se vidi “stomak” kad sednu, niti da se bilo šta “preliva” preko pojasa šortsa ili pantalona: “Ne bi trebalo da se vidi tih nekoliko slojeva, jer je to potkožno masno tkivo koje ima apsolutno negativan uticaj na ceo organizam.”

U nekim periodima u razvoju, a to je obično sam početak puberteta, oko 11, 12. godine, do 15. otprilike, dešava se da deca imaju neku prelaznu fazu u kojoj dobijaju na kilaži.

“U tim godinama, dešava se da deca koja su se aktivno bavila sportom počinju da negoduju, odustaju od treninga jer ih u tom uzrastu doživljavaju kao nešto što im oduzima vreme koje bi proveli u zabavi, druženju i viđanju sa vršnjacima. Dosta radim sa decom, i zaista se primećuje da se u tom uzrastu ugoje, vrlo često upravo iz ovog razloga. Neki ostanu na tom putu i nastave da se goje, što dosta zavisi i od genetike, a ima dece koja to prevaziđu uz određene korekcije u ishrani, i to sve dođe na svoje i neku optimalnu meru“, kaže Ana Todorović za MONDO.
Preschool child in classroom.
Preschool child in classroom.
Izvor: Guliver/Getty images, nilimage

Ipak, u ovim slučajevima relativno je jasan uzrok dobijanja na kilaži. Kod mlađe dece, stvari su nešto drugačije.

Kad je dete gojazno već u predškolskom uzrastu, sa pet, šest godina, tad već može biti pomalo komplikovano da se to prevaziđe, jer to dete ima razvijene i utvrđene navike u ishrani.Pedijatri bi trebalo prvi da primete i ukažu roditeljima ukoliko postoji naznaka potencijalnog problema sa gojaznošću, već tamo oko druge, treće, četvrte godine, da upućuju roditelje kod stručnog lica. Kako dete raste, navike u ishrani postaju ukorenjene, i može da se javi i otpor ako vi menjate nešto, a dete je oformilo određeni obrazac, ima izražen apetit. Uskraćivanje hrane deci deluje kao zabrana i kao kazna.

Kada je onda pravo vreme da se o ishrani ozbiljno povede računa?

Pa… ukratko – čim dete počne da jede čvrstu hranu. Već u prvoj godini, kad dete počinje da jede hranu koju jede čitava porodica, treba da se vodi računa o tome šta će i u kojim količinama dete jesti.

“Deci ne bi trebalo davati previše hleba, ne bi im trebalo davati prženu, ili zaprženu hranu, ne bi trebalo voćne užine menjati slatkišima ili slanim grickalicama. Čak i kad izađete u park, detetu možete poneti voćnu kašicu ako je malo, ili voćku ako je starije, jednu bananu ili jabuku”, savetuje nutricionistkinja.

Dobra baza za zdrave navike u ishrani postavlja se u najranijem uzrastu, što vreme duže prolazi, to je sve teže.

Ako ste se pitali kako deca uopšte postanu gojazna, kad po prirodi stvari ne bi trebalo da imaju tih problema, odgovora ima više. Tu su genetika, koju ne možemo da biramo, ali i mnogo važniji faktori na koje ipak možemo da utičemo i to u velikoj meri.

“Gojaznost uvek ima više uzroka, pre svega tu je genetska predispozicija, koja će se, ukoliko postoji, ispoljiti ako se ne vodi računa od malih nogu. Dakle, ako su roditelji ili neki od bližih rođaka gojazni, a ne vodi se računa, velike su šanse da će i dete biti gojazno, ako se hrani u pekari, jede masne, jake namaze poput majoneza, ili one pune šećera kao što je kečap, ako redovno jede prženu, pohovanu hranu… Brza hrana je takođe problem, ali činjenica je i da roditelji danas rade puno, da se nema vremena, da porodična organizacija u današnje vreme prosto nije uvek takva da se podrazumeva da se jede kuvano“, objašnjava Ana Todorović.
gojaznost, deca, debljina
Izvor: Guliver/Getty images, Digital Vision

Postoji tu i još jedan problem. Ako deca sede ispred televizora ili kompjutera, u uzrastu kada njihovo telo prirodno traži da trče i budu aktivni, ne možemo da budemo iznenađeni činjenicom da sve više dece ima višak kilograma. A ovo čak i nije jedina “začkoljica” u vezi sa ekranima.

Mnogo dece, već od najranijeg uzrasta, jede ispred ekrana, jedu i igraju igricu ili gledaju crtani film ili nešto. Roditeljima je nekad cilj da dete pojede ono što su oni zacrtali što pre, i onda ne biraju sredstva, uključe detetu tablet i dete jede pred ekranom, nemajući svest o tome da je jelo, na neki način. Jede mehanički, i stvara se uslovan refleks da se jede ispred ekrana bez razmišljanja o hrani, i to je relativno česta, velika greška koju roditelji prave.”

Na sreću, iako ozbiljan, problem gojaznosti kod dece ima rešenje. Potrebno je da potražite pomoć stručnjaka, i da se kao porodica posvetite tome da pomognete svom detetu.

“Uvek su roditelji u stvari ti sa kojima treba raditi, a detetu koje je pred vama treba pedagoški pristupiti. Birate način na koji ćete mu prići u zavisnosti od toga da li su u pitanju sasvim mala deca, školarci ili tinejdžeri. Dete kod nutricioniste najčešće uputi pedijatar, ali u nekim slučajevima i roditelji sami primete da bi nešto valjalo da promene. Ono što je važno je da se na prve konsultacije dođe sa urađenom krvnom slikom, da se vide hemoglobin i eritrociti i isključi mogućnost da tu postoji neki problem. Zatim se kroz razgovor sa roditeljima daju neke smernice. Ako je dete u uzrastu kada sa njim može da se sarađuje, kada može da mu se lepo približi kroz igru ili crtež, ili razgovorom u starijem uzrastu, onda mu se objasni zašto je važno da se nepravilne navike u ishrani promene“, objašnjava Ana Todorović.
Nije problem izgled, nego zdravlje

U tinejdžerskim, osetljivim godinama, deca gojaznost doživljavaju pre svega kao estetski problem, ali ako se ne reaguje pravovremeno, i ne koriguje se ono što je potrebno ispraviti, posledice gojaznosti mogu biti mnogo ozbiljnije. “Gojaznost je dobra osnova za razvoj dijabetesa, bolesti srca i krvnih sudova, problema sa kičmom i stopalima, i osim toga, stvara se veliki psihološki problem kod dece, posebno kod devojčica u pubertetu, koje mogu da počnu da se povlače u sebe, da izbegavaju da se viđaju sa društvom, da idu na rođendane… Dečaci obično ‘zaklon' nalaze igrajući igrice na kompjuteru, i to može da ostavi posledice po njihovo samopouzdanje, i zato je jako važno da se gojaznost kod dece ne zanemaruje. Pitanje fizičkog izgleda je samo najupadljiviji pojavni oblik gojaznosti, koja može da ima i jako ozbiljne zdravstvene i emotivne odnosno psihološke posledice”, kaže Ana Todorović.

Ako se dvoumite da li da odvedete dete kod stručnjaka, ili da sami pokušate da rešite problem, imajte u vidu da mališani često drugačije prihvataju stvari kada im ih predlaže neki drugi autoritet, i u velikom broju slučajeva će pre poslušati i sarađivati sa nekim uslovno rečeno sa strane, nego kada ih kritikuju roditelji ili ukućani predlažu kako bi trebalo da se hrani.

I, treba da znate još nešto: pravi model ponašanja u vezi sa ishranom, baš kao i u vezi sa svim ostalim stvarima koje su u životu važne, uvek se nosi iz kuće. Nemojte zato imati nerealna očekivanja i želeti da dete jede i meso i ribu i povrće i voće, ako se vi sami ne hranite po principima zdrave ishrane.

Roditelji, cela porodica, treba da jedu onako kako žele da se dete hrani. Ne možete očekivati od deteta da će da prihvati neke zdrave navike da će da usvoji to što mu vi pričate, ukoliko se vi isto tako ne ponašate“, kaže nutricionistkinja.

Ukoliko dete odvedete kod specijaliste, i ono odbija da sarađuje, plače kad mu uskratite slatkiše ili hranu, svadljivo je nervozno, u rešavanje problema trebalo bi da se uključi i psiholog.

Ukoliko dete tako reaguje, obično iza toga postoji neki potisnut problem, neka frustracija, možda je dete kao malo bilo terano da jede spanać ili nešto slično što nije volelo, i to je bilo traumatično, ili je bilo nagrađivano čokoladom… I vi sad imate roditelje koji hoće naglu promenu. Tu bi trebalo da se uključi psiholog, da malo popriča sa detetom, i onda se zajednički, uz saradnju sa nutricionistom, sve polako rešava.”

Roditelji često iz najbolje namere stvaraju probleme koji se mogu kasnije nastaviti i u odraslom dobu. A ako često detetu kažete “ako pojedeš povrće ili uradiš … (to i to), dobićeš čokoladu”, na dobrom ste putu da se to desi i u vašoj porodici.

“To je apsolutno pogrešno, stvara vrlo loš model. Deca koja su na taj način nagrađivana hranom, ili su kažnjavana oduzimanjem hrane koju vole, najčešće slatkiša, kad nisu bila dobra, postaju ljudi koji će sebe i u odraslom dobu nagrađivati hranom, za postignute uspehe, ili će posezati za hranom, najčešće čokoladom, slatkišima, kad su neraspoloženi ili tužni. To stvara privremeni osećaj zadovoljstva, ali to je samo privid. Hrana treba od najranijeg uzrasta da bude detetu predstavljena kao nešto što je važno da bismo bili zdravi, nešto što je važno za rast i razvoj, pa i za lepotu, da se izgradi zdrav odnos prema hrani, a ne da ona bude u funkciji nagrade ili kazne.”
gojaznost, deca
Izvor: Guliver/Getty images, Ruslanshug

Kad dobijete plan ishrane od nutricioniste…

Kod odraslih koji su na režimu ishrane koji je odredio nutricionista, 0,5 kilograma je minimum koji treba da se gubi tokom jedne nedelje, a kod dece pola kilograma je medicinski opravdano, i to je optimalan gubitak kilograma tokom nedelju dana. Kod nutricioniste se obično dolazi na kontrolu jednom u dve nedelje, i ako je dete tokom te dve nedelje skinulo oko jednog kilograma, to je više nego dovoljno i trebalo bi da ga pohvalite.

Imajte u vidu da se ponekad dešava da tokom prve dve nedelje, kad se izbace testa, sokovi, slatkiši, slane grickalice, deca izgube i dva kilograma tokom tih 14 dana, ali to je prirodna reakcija organizma na tako drastičnu promenu u načinu ishrane.

Međutim, nakon toga, metabolizam ulazi u nešto mirniji tok, i ako se skidanje viška kilograma natavi tako što se gubi kilogram tokom dvonedeljnog perioda, jako je važno da detetu pružate podršku i pohvalite ga zbog toga što mu tako sjajno ide.

Osim kilograma, jako su važni i obimi struka, u predelu pupka, oko grudi ili ispod grudi, u zavisnosti od uzrasta, i tu se kako vreme prolazi registruju značajne promene.

U zavisnosti od toga u kojoj je meri i koliko je dugo dete bilo gojazno, varira vreme koje je potrebno da se nove, zdravije navike usvoje, a preporučena težina ustali.

Ako je dete bilo izrazito gojazno tokom nekoliko godina, biće sigurno potrebno godinu do dve dana “održavanja” dostignute željene težine, da biste mogli da budete sigurni da višak neće da se vrati ako dete ponekad na nekom rođendanu sa drugarima ili u sličnim prilikama pojede nešto što nije predloženo u jelovniku koji je izradio nutricionista.

Kod dece koja su imala manji višak od pet, šest kilograma, uobičajeno su “van opasne zone” posle pet ili šest meseci održavanja dostignute željene težine, objašnjava Ana Todorović.

Ipak, imajte u vidu da mnogo zavisi od toga kako ćete se i vi i dete ponašati nakon što se dostigne željena kilaža.

Kod gojaznosti, problem možete smatrati rešenim ne u trenutku kad smršate, nego u trenutku u kojem su nove, zdrave navike postale deo vaše svakodnevice, nešto što vam je toliko prirodno da više i ne razmišljate o tome. Ako želite da problem gojaznosti kod deteta potpuno rešite, porodična dinamika mora da se promeni.

“Porodica mora da bude glavna podrška, ne možete očekivati da se dete pridržava preporučenog režima ishrane, ako se u porodici jede sve suprotno, neke masne stvari, ako je gomila slatkiša u kući, to su sve izazovi, i mnogo je naporno za dete da bude toliko jako da odoli svemu tome, da ne uzme ništa od svega toga. Stvarno su retka deca koja imaju toliku snagu volje da istraju.”

Onda je bolje da ništa od toga svega prosto ne bude u kući?

“Da. Ali, ono što može u nekim slučajevima da pomogne je da se detetu, kad već skine određeni broj kilograma, uvede ‘slobodan dan', jedan dan nedeljno kad će recimo moći da pojede ono što poželi, pa i neki slatkiš. Ipak, o tome nutricionista odluku treba da donese nakon razgvora sa roditeljima, jer ipak su oni ti koji najbolje poznaju svoje dete. Ponekad, deci taj jedan izuzetak tokom nedelje daje elan da nastave dalje da se pridržavaju režima ishrane, ali ima i dece kod koje to bude ‘okidač' i posle toga im se jako jede baš ta hrana koju ne bi trebalo da jedu, i bude im mnogo teže da se zadrže na pravom kursu”, kaže Ana Todorović.

“Da mogu, zabranila bih…”

Nutricionisti, na žalost, ne mogu da zabrane ništa nikome od nas inače bi na ovom svetu bilo mnogo manje teško bolesnih ljudi čije je stanje izazvala ili dodatno pogoršala gojaznost, ali… Vi ste odrasla, odgovorna osoba i vi određujete pravila koja važe u vašoj kući. Što znači da vi možete i da zabranite neke stvari, za dečje dobro. Pa, evo nekoliko dobrih predloga.

Akrilamid je kancerogena supstanca koja nastaje u hemijskim reakcijama na visokim tempearaturama. Osim u industriji, tokom proizovodnje plastike, na primer, prisutan je i u hrani, najviše u kafi, čipsu, krekerima… Kontaminacija akrilamidom izaziva neurološke probleme, a faktor je rizika i za različite vrste kancera.

Da može, evo šta bi “zabranila” naša sagovornica:

“Prvo, energetska pića. To je svojstveno tinejdžerima, malo starijoj deci, ali to je broj jedan. Čips, zatim, jer sadrži akrilamide, za koje je dokazano da dugotrajnim unošenjem imaju kancerogeni potencijal, zatim gazirana pića uopšte, kao i namaze poput majoneza i jakih soseva. To mi je baš na ‘crnoj listi'. I prazna lisnata testa, pogačice, žu-žu… i da ne zaboravim viršle i paštete. Pohovana, pržena hrana kupljena na ulici je takođe jako, jako opasna. Tu je najveći problem ulje koje se koristi ko zna koliko puta, i to može da bude opasno.”

Naša sagovornica kaže da bi trebalo izbegavati i sokove koji su puni šećera, i podseća da je voda uvek bolji izbor: “Ovo važi i za prirodno ceđene sokove. Ceđenjem voća se izgubi dosta dijetetskih vlakana, delimično i vitamina i mineralnih materija. Dijetetska vlakna su važna za dobro varenje, za metabolizam i regulisanje pražnjenja creva. Neophodna su za stvaranje dobrih probiotskih kultura u crevima koje su važne za imunitet.”

Uz to, tečnost ne može da nas zasiti koliko god da je u njoj vitamina i minerala, refleks žvakanja je takođe važan deo tog procesa. Razlika je i u količini kad se cedi pomorandža, ostajete bez vlakana, bez pulpe, dobijete samo delimičan proizvod od onoga što ste imali. Čaša soka od pomorandže u odnosu na jednu pomorandžu ima umanjenu nutritivnu vrednost. Zato je uvek bolje da dete pojede voćku, nego da mu je date kao sok. A isto važi i za odrasle…

A kako bi trebalo da izgleda zdrava ishrana kod dece?

Doručak deci treba da obezbedi dovoljno energije za početak dana, uvek je zdravo da jedu jaja, sireve, ako je mlađi uzrast dece i ako deca nisu gojazna, ne moraju biti samo mladi sirevi, mogu biti i malo stariji, ako ih deca vole. Zatim jogurt, pavlaka, mleko, domaći mesni proizvodi, tipa pečenice, ako znamo od koga smo nabavili, i zdrave žitarice, hlebovi od speltinog, ovsenog, ražanog brašna, to su preporuke.

Doručak može da bude i musli, mogu da se prave razne kombinacije, ali da to ne budu kupovne varijante jer su pune dodatih šećera, već u žitarice dodati kod kuće ono što dete voli, voće, borovnice recimo, komadiće crne čokolade, listiće badema, sa grčkim jogurtom, to je takođe dobar izbor. Voće je preporuka za užine, to može da se ponese i kad su deca napolju da im se ponudi.

Za ručak bi bilo idealno da bude složeno jelo, koje sadrži meso ili ribu, ili pečurke, ili mahunarke kao što je pasulj, u kombinaciji sa puno raznovrsnog sezonskog povrća u formi salate, trebalo bi da bude i supa ili čorbica, ne previše slana, i ne prekuvana. Večera bi trebalo da bude nalik doručku, dolaze u obzir i pite od heljdinih kora, sa sirom, spanaćem, proja… Sve što naša domaća ishrana podrazumeva oduvek“, kaže Ana Todorović.

Zapravo i nije toliko komplikovano, kad bolje razmislite, ali danas je način života nažalost postao takav da i relativno jednostavne stvari nije lako organizovati.

Problem je najviše to što roditelji nemaju vremena, i to treba razumeti, radi se od 9 do pet, nekad i duže, nije lako organizovati i nabavke i pripremu hrane, tu su i ekonomski problemi, naročito kod višečlanih porodica… Ljudi onda ishranu organizuju prema onome čime raspolažu finansijski. Mnogo je problema, i mnogo aspekata ovog problema, sve se promenilo u poslednjih dvadesetak, trideset godina. Ranije se radilo od sedam do tri ili od osam do četiri, žene su imale vremena i da odu u nabavku i da skuvaju, porodica se okupljala za stolom… A danas, sreća je ako se kompletna porodica jednom nedeljno okupi da ruča zajedno, i to obično bude vikendom, a preko nedelje se prosto prinudno traže brža rešenja za sve, pa i za obroke. Nažalost je tako, i biće sve više tako. Ali, kad su ljudi svesni da je zdrava ishrana važna, to nije toliko neizvodljivo koliko deluje na prvi pogleda, mada je činjenica da traži malo bolju organizaciju i planiranje unapred“, zaključuje naša sagovornica.

Ako vam se čini da imate problem, ili ste svesni da bi nešto trebalo da promenite u navikama u ishrani za dobro svog deteta, ali i čitave vaše porodice, treba da znate da vam za odlazak kod nutricioniste u domu zdravlja nije potreban ni novac, ni uput.

Kako do nutricioniste?

Nutricionisti uglavnom rade u preventivnim centrima pri domovima zdravlja. Poželjno je samo da se pre prvog odlaska na konsultacije kod nutricionste urade osnovne laboratorijske analize krvi. Uput vam je potreban samo za analize krvi, a zatim treba samo da zakažete konsultacije telefonom i u zakazanom terminu dođete na razgovor koji traje obično oko 45 minuta.

Na osnovu toga, daje se lista preporuka, i zakazuju se kontrolni pregledi obično na dve nedelje.

Ne plaća se čak ni participacija, a u Dom zdravlja Savski venac na konsultacije sa nutricionistom, uz prethodno zakazivanje, mogu doći i građani sa drugih opština.